Nisam neki aktivista. U stvari, nisam uopšte aktivista. Čak su mi malo i naporni ovi što se stalno bore za neku ’’stvar’’. Ali bude me i stid, od njih, pa, se pravdam sebi kako idem na izbore i kad kiša pada, da se trudim da radim sve najbolje što mogu u datom trenutku i da se trudim da budem dobra osoba, da slušam, da čujem, da razumem, da pružim ruku, da ne budem zlopamtilo. Možda se i to računa kao neki aktivizam u autističnom vremenu.
Ipak, od kad se drugi dan po redu ježim, ali bukvalno, gledajući slike i snimke ljudi što su u jedan kofer spakovali život i krenuli nekud, moram nešto barem da napišem. Po portalim čitam komentare ljudi i vidim ima navijanja, pa jedni kažu Putin je legenda, drugi kažu sve su to Ameri ’’zakuvali’’, treći isto nešto kažu a ja shvatam da apslolutno ništa ne razumem o čemu ti ljudi pričaju.
Kakvo mišljenje imaš ti, prvi, drugi i treći, o ratu? Prepostavljam da formiraš to svoje mišljelje iz udobnosti doma gde ti mir narušava jedino glasan saobraćaj i komšija što renovira stan. Nikakve bombe ti ne padaju na glavu. Nikakva ti izbezumljena vojska nije na pragu kuće. Niko ne preti da ti oduzme pravo da nekog đavola misliš i da ti samo pravo da se bojiš i da umreš. Jer to je rat, strah i smrt. Ništa tu nema romantično.
Dozvoljavam da nemam pojma, pa, mi objasni, zašto je u redu da neko, makar i bio, po tvom mišljenju, baš kul tip, traži od tebe da uzmeš pušku ili već nešto čime se ubijaju drugi ljudi i da te pošalje negde da se boriš do smrti sa nekim istim kao ti samo sa drugim kul tipom kao zvezdom vodiljom?! Zašto je u redu da ti neko sruši kuću za koju još kredit nisi otplatio? Zašto je u redu da ti deca, ona mala što vrište u dvorištu i ona malo veća što lupaju vratima i ništa te ne slušaju, radost i drndavost zamene strahom? Zašto je u redu da svoj život daš za ideju kul tipa da ga istorija zapamti?! (nema veze kako samo neka je slika lepa, jel’) Molim te, objasni meni neupućenoj.
Imala sam deset godina kad je počeo rat u SFRJ. Moj tata je bio isto neosvešten kao ja (valjda je nasledno, nemam pojma) i isto nije ništa razumeo kako to da sad treba da ubije komšiju Jozu i komšiju Fadila pa su on i mama skupili život u jedan kofer i poveli nas, decu, u deo zemlje gde barem niko nije pucao iako se i tamo rat osećao i u vazduhu i u kostima. Elem, kad si tako malo dete sve to izgleda kao neka avantura. Svi spavamo zajedno, šćućureni, u maminom i tatinom krevetu, pa, u cik zore sviraju sirene, trčimo u podrum, u podrumu imamo svoju malu kućicu gde su pre stajale stare stvari a sad je nameštena da može da se sedi. Sve komšije takođe imaju svoje male kućice isto tako nameštene. Uzbudljivo. Onda idemo u novi grad, još na moru, pa, nova škola i novi drugari. Baka i deda sad žive s nama i tetka, tetak i super kul starija rodica. Mama i tata su uvek pomalo napeti, ali sklanjaš im se s puta i živiš svoj novi život. Ništa strašno.
Onda porasteš, do četrdeset godina. Mir je, sve je u najboljem redu. Imaš prijatelje, porodicu, posao, sve je super. Ponekad se sećaš tih ratnih godina kroz anegdote i smeješ se. Znaš ono kad smo najviše voleli da nam tetak daje doručak, on je najdeblje mazao paštetu. Sećaš se kad smo išli na plažu i kupali se u šorcu i majici jer nismo imale kupaći, to je bilo preludo. Pa, ono kad nam je rodica poslala paket iz Švedske i u njemu helanke, napokon sam mogla da prestanem da nosim postavljene farmerke (u leto). Srećom, imaš samo te ratne priče, o nemanju, nema strašnih. I imaš to da nigde ne pripadaš, ne zaista, večiti nomad. Iščupao te iz korena neki kul tip sa idejom. Ali to je najmanje strašno od svega što je moglo da ti se desi, i navikneš se, iako nosaš taj svoj koren pod rukom i stalno tragaš za onim mestom odakle je iščupan.
To ti je, druže s mišljenjem iz fotelje, najblaža verzija ratnih sećanja. A ti navijaj, bodri i brani i misli samo na lake note, nikako na razaranja nečijih života, silovanja i maštovita ubijanja ljudi istih kao ti, kao tvoja ćerka, sin, žena, majka, otac, sestra, brat. Potpuno istih.
I u nemoćnoj ljutnji, pitam se još i ovo. Kako je moguće da, u 21. veku, u momentu kad svi nešto mislimo, imamo prava, slobodni smo i veličanstveni a Elon Musk razmatra da preseli na Mars, i dalje ljudi umiru po naređenju kul tipa s idejom?! Jedan kul tip a njih nebrojeno. A nas nebrojeno.
Prim.Aut. - Fotografija preuzeta s Instagrama
