U novinarskom žargonu riječ “svi” se izbjegava ili barem bi se trebala. Ali ću je u ovom slučaju sa punim pravom da napišem. Svi ali baš svi su bili som, ne som nego somina i upecani. Šta ja to pišem? Pišem o tome kako nas je naslov nekog teksta tako namamio da smo i prije čitanja znali da smo namamljeni.
Te mamilice, naslovi, postali su rašireni po svim novinama, portalima da je to postala svakodnevnica. I mi kao ta svakodnevnica, upecani. Upecani u mrežu i klik koji više nije ni mahinalan. Što nebitnija tema, nebitniji i gluplji naslov, čitan je više od naslova koji treba da edukuje. Ljutimo se što neke stvari postoje, neke pojave, neke emisije, muzika koja je šund i kič. Kažem ljutimo se ali se i ne bunimo.
Neka, znam da će sad neko ko čita reći, ma ja to ne radim. Šta me briga za te naslove i gluposti. Uopšte ne čitam. A, čita, jer klikne. Nekad, nešto.
Evo i ovo je nebitna tema ali će neko da klikne i vidi šta je to u nebitnoj temi jer možda je naslov takav da je nešto stvarno bitno. Možda sam ja stavila naslov sarkastično, a ovdje piše formula za nuklearnu fiziku. Ne piše, ali shvatate poentu. Ne kažem da sam vas ja namamila. Mada bih voljela da jesam, kako bih dokazala ovu teoriju.
Napišite mi komentar ako ste pročitali namamljeni naslovom jer ste očekivali neku temu, a da tema nije nebitna. Pošto ovo što sam ja sad napisala jeste nebitno, ali opet zapitajte se koliko vaš klik znači i koliko vi vašim klikom dajete važnost nekom nebitnom naslovu. Budite vi koji ste bitni i koji to ne želite da kliknete. Ne dozvolimo da nebitno bude bitno.