Danima već razmišljam o tome ko bih ja ustvarila bila i šta bi sve uradila da sam baš ja neko. Prva misao: „Jao, pa sve bi bilo savršeno!“. Nema nezaposlenosti, plaće ne kasne, stipendije se redovno isplaćuju, sistem obrazovanja je sve bolji, doktori su ljubazni, na korak smo do Evropske Unije. Svi su nasmijani, sretni i zadovoljni. A kad malo bolje razmislim, da li bi uopće sve to nekome pošlo za rukom? Da li je moguće da baš sve bude savršeno?
Druga misao: „Pa dobro, ne mora baš sve biti savršeno!“. Možda bih, da sam ja taj neko, uredila pojedine stvari. Vratili bi se dugovi, plaće bi se redovno isplaćivale, bila bi osigurana nova radna mjesta, čisto da ljudi normalno žive.
A onda, posljednja misao: „Pa, možda nije moguće biti neko, a da ti ta pozicija ne ‘udari u glavu’.“ Kada postaneš neko, imaš sve. Možda, počneš planirati koje ćeš sebi želje ispuniti, kako ćeš uživati i, eventualno, kako ćeš usrećiti svoje najbliže. Možda, pomogneš onima od kojih imaš neke koristi. Ne misliš na ostale ljude. Postaneš sebičan. Možda, sve ono što si planirao kada nisi bio neko, kada postaneš neko padne u vodu.
I tako, nakon posljednje misli svatih: „Pobogu, ne želim biti neko!“
Za konkurs “Da sam ja neko”