Već dugo sam imala želju da se uselim u našu staru porodičnu kuću, koja je godinama propadala i patila, jer je bila pusta. A nekada smo u njoj uživali brat i ja sa našim roditeljima...Gosti su dolazili gotovo svakoga dana, što rodbina što prijatelji...A onda smo nas dvoje porasli i svako je krenuo svojim putem. U veliki grad, u potrazi za boljim obrazovanjem, a zatim i zaposlenjem.
Onda se on oženio i stvorio svoju porodicu. Malo posle njega i ja svoju. U kući su ostali naši roditelji, ali činilo se kako njih dvoje polako stare, tako i kuća gubi onu draž i lepotu koju je posedovala dok smo mi bili tamo.
Iako smo godinama odlazili sa porodicama u posetu našem zavičaju, ni jedno od nas dvoje nije poželelo da se zaista vrati tamo da živi.
Prošle su godine...Roditelji nisu više među nama...A mene poslednjih par godina sve nešto tera da se vratim svojoj kući. Možda zato što su mi deca porasla, pa i ona krenula svako svojim putem. Doduše, na mohu sreću živimo i dalje u istom gradu, ali nisu više sa nama. Tek sada mi je jasno kako su se morali osećati moji roditelji kada smo ih „napustili“ prvo brat pa za njim i ja. Možda me baš zato vuče moje rodno mesto.
Jednog dana sam saopštila mužu svoju odluku. Posle prvog šoka, rekao je da će i on krenuti samnom, što mi je priznajem, znatno olakšalo sve. Ipak će on znati šta je sve potrebno da se uradi, biće sa majstorima.
I danas mi je teško da opišem taj ponovni susret sa mojim prvobitnim domom. Nekako, tek tamo sam se osetila potpunom i srećnom... Možda zato što sam se u velikom gradu ipak, na neki čudan način osećala pomalo usamljenom i otuđenom od ljudi.
A moja draga kućica je vapila za sređivanjem. Kako u njoj godinama niko nije stanovao, bilo je neophodno kompletno spremanje. Uz to, bilo je potrebno malterisanje, jer je fasada napukla, a o krečenju i ribanju da i ne govorim. Zato smo se moj muž i ja odmah bacili na posao. On je išao od prostorije do prostorije i popisivao šta je sve neophodno uraditi – od najkrupnijih do najsitnijih stvari. Nakon toga smo pošli do centra našeg sela kako bismo pronašli majstore koji bi to mogli da urade.
U međuvremenu, ja sam se bacila na raspremanje. Bilo je tu raznih predmeta koji su sećali na detinjstvo neke lepše i bezbrižnije dane. Stare porodične fotografije...mamine i tatine knjige...tatin stari sat...mamino omiljeno posuđe...Sve sam brižljivo spakovala u kutije i čekala da majstori završe svoj posao kako bih mogla da se uselim u svoj stari – novi dom.
Čitavo uređenje našeg doma je trajalo nešto više od mesec dana. A dok su majstori radili, ja sam šetala stazama svog detinjstva. Sećanja su navirala...mesto na kom sam se prvi put poljubila...stara škola...prvi izlazak u lokalni kafić sa društvom...
Konačno je stigao i dan kada su svi radovi u kući i oko kuće bili završeni. Sa velikim zadovoljstvom i punim srcem što se konačno vraćam tamo gde sam uvek pripadala sam počela da raspremam porodične relikvije i uspomene...
I danas uživam u svom starom – novom domu, a posebnu seću mi pričinjavaju moji unuci koji sa nama ovde provode svaki raspust. Tek sada konačno razumem zašto moji roditelji nisu želeli da se preseli kod brata ili mene u veliki grad...
