NAOPAKI GRAD
Egleniše neki dan čovjek u čaršiji o svom putešestviju, a narod se
oko njega ibreti. Priđem i ja bliže da čujem šta priča, kad ono – vidim
čovjek naopako obukao odjeću na sebe. Gledam ga, a on samo viče:
"Ljudi, kad vam kažem, sada sam iz tog grada. Ovako k'o što sam ja
obučen – tako se tamo ljudi nose. Sve je kod njih naopako. Ako
hoš'te, haj'te sa mnom da vidite, al' morate kupit' naočale, jer se u
tom gradu bez njih ništa ne vidi."
Jedan od slušalaca ga prekide:
"Daj, vjerujemo ti. Pričaj nam. Bolje da čujemo nego da osjetimo."
Tako, i govornik nastavi:
"Ne znam ni sam kako sam doš'o u taj grad… Jah! Zabolio me
stomak i ja potražih hećima. Pitam jednog prolaznika gdje je hećim,
al' ne gledah da je na njemu haljinka naopako. On će meni da je i on
tamo poš'o te me povede. Išli smo mi dugo, tako dugo da sam cipele
skroz pohab'o. Kuda sad moram hećimu, kud moram i obućaru. I
tako, stignemo hećimu. Kod hećima – čeka jedno desetak ljudi da
uđe, a svi blehnuli u mene. Blehnem i ja u sebe, te blehnem u njih.
Pogledam: nismo isti, al' ja to baš najbolje ne razabirem, kad ovaj
što me doveo skide naočale i dade ih meni. Malo ja bolje pogledam,
kad ono – kod njih odijela naopako, a moje normalno. Sve su
naizvrat obukli, te još i sako kao hlače navukli, a hlače kao sako.
Gledam ja i kontam da nisam doš'o kod neuropsihijatra, a stomak
me boli, te upitam onog što me doveo jel' tu doktor za stomak. On
ništa ne reče već prstom pokaza na vrata, a na vratima piše – VKV
automehaničar. Kontam ja ovaj je mahnit čovjek, te da provjerim
gdje me doveo – priđem vratima, odškrinem ih i provjerim. Kad
tamo imam šta i da vidim! Leži čovjek na stolu, a onaj što je k'o
doktor, drži cvikcange i nešto oko njega oblijeće. Prepadnem se ja i
odmah skontam kako je najpametnije da udarim u bijeg. Polahko
zatvorim vrata, odem u zahod, preokrenem ono što imam na sebi da
bi izgled'o k'o oni i – pravac napolje.
Udarim ti ja džadom samo da izađem iz grada, a na cipelama mi
otp'o đon. Gledam usput da odem obućaru, kad na jednom kiosku
piše: obućar. Uđem u nutra, a ono čovjek nešto svira i maše rukama
ko da diriguje. Vidim oko njega cipele, te ga upitah da mi popravi
moje ili da proda neke cipele.
On mi ponudi jedne cipele ljepše od mojih i ja ih obujem. Samo što
sam ih obuo – one zasviraše! Šta ću, da mi je što prije iz tog grada, te
potrčim a cipele sviraju. Na izlazu iz grada čovjek prodaje kasete.
Mislim – nešto taman da ponesem k'o suvenir, pa ga zamolih da mi
nešto pusti kako bih to kupio i ponio sa sobom. On ubaci kasetu, kad
nešto poče da klepeće. Slušam ja i čekam da zasvira muzika, a ono –
klepeće li klepeće! Pitam ja onog što prodaje kad će muzika
zasvirat', a on veli da mi cipele sviraju, te zato muzika mora da
klepeće. Skinem cipele i dam mu ih da on meni da kasetu da svira, a
on uze cipele, dade mi ove što ne sviraju, i istjera me iz svog grada
vičući: "Bezobrazniče, došo si da nam remetiš mir u gradu!" A zatim
poče ne mene kamenjem da se baca, a ja, koliko me noge nose,
pravac ovamo. E, tako vam je ljudi. Ako ne vjerujete pođite sa
mnom…"
Iz gomile koja je slušala ovu priču neko zavika. "Dajte ljudi! Pustite
ovu budalu! Imamo pametnijeg posla! Danas su izbori!" Jedan što je
stajao do govornika povika: Tako je! Idemo na izbore! A za koga
ćemo za glavnog babu birat?" Neko sa druge strane gomile povika:
"Himzu vodoinstalatera!"
I gomila se raziđe.