NAJVIŠE VOLIM MOJ RODNI GRAD, MOJ MOSTAR

            Odrastanje u Mostaru samo po sebi jeste drugačije od odrastanja u drugim krajevima bivše Jugoslavije. Mostar jeste grad koji ima dušu i jednu ikonsku čestitu posebnost . Sa razlogom se kaže da su Mostarke najlepše žene, da su najvrednije domaćice , najbrižnije majke i najodanije supruge. Mostarci su solidarni jedni prema drugima, upućeni su jedni na druge i otvoreni su da kažu, i da jasno izraze da su ponosni na svoje sugrađane. Tokom proteklog perioda od dve nedelje  svakodnevno sam dobijala poruke povodom intervjua koji sam uradila  sa gospodjom Bobom Trifunović.  Naviše poruka sam dobila uprvo iz  Mostara  od ljudi koji su ponosni  na Bobu Ivković Trifunović majku Sergeja i Baneta Trifunovića i suprugu Tomislava Trifunovića. Čitaoci  naravno iz svih krajeva bivše Jugoslavije su prepoznali kvalitet, iskrenost, mudrost, humor, dobronamernost i znanje i poželeli su da pročitaju  još jedan intervju i naruče Bobine  knjige poezije, da dobiju informaciju kako do knjiga  mogu doći, poželeli su da vide veći izbor ručnih radova, pokazali interosovanje da iste kupe ukoliko je moguće.  Poslali su mi utiske posle čitanja intervjua sa pitanjima za ovaj intervju  i jasno su napisali  šta bi želeli još  da znaju o Bobi Trifunović. Ja sam zbog svega toga pozvala gospodju Trifunović, prosledila joj veći deo poruka koje su mi stizale  i zamolila je da uradimo još jedan intervju kako bi napravile još jednu priču  o njenom životu koju čitaoci žele da vide. Odabrale smo većinu   pitanja koja su pristigla, a ona druga koja se ne nalaze u ovom intervjuu ostavile smo za period kada bude izašla Bobina treća knjiga poezije te ćemo tim povodom obaviti  još jedan razgovor .

Dok ne izađe treća zbirka iz štampa prve dve zbirke poezije “Samotna jutra” i “Hercegovka” pesnikinje Bobe Ivković Trifunović  kao i njene divne ručne radove možete naručiti direktno od autorke  od 09-17h na sledećem broju telefona 064 382 1 485 a po ceni od 300 dinara ili pet bosanskih maraka, dok cena ručnih radova zavisi od samog rada, konca ili vunice koji se koristi i modela  koji se izrađuje. 

 

Olja : Kako je izgledalo detinjstvo u Mostaru , po čemu je bilo posebno, kako ste se družili, igrali, da li se vi sećate vaše bake i deke, drugarica…

 

Boba: Moje djetinjstvo u Mostaru je bilo veoma interesantno. U sokaku u kom sam živjela, je bilo mnogo djece sa kojom sam se družila. Igrali smo se raznih igara: konopca, tzv. školice, a preko puta sokaka je bio park sa ljuljaškama, gdje smo se do besvijesti ljuljali ( to je današnji Šantićev park). Nadalje, vrtili  smo hula-hop, potom pravili priredbe, gdje smo recitovali, glumili, pjevali, igrali, a gledaoci su bile komšije, koji su bili vrlo zadovoljni našim umjećem. Kada smo malo porasli, išli smo u krađu kajsija  ( već smo imali i neke momke, ali to nas nije sprječavalo da idemo u krađu kajsija i to bosi). To je za nas bio poseban doživljaj.

Moje bake ( tatine mame) se sjećam. Bila je veoma naklonjena meni, udovoljavala mi, a djeda su ustaše 1941.godine u sedamdesetoj godini života, bacili u jamu, jer je imao 2 ćupa zlata ( koja su mu oni tražili) a on im nije htio dati, jer je bio vidovit i vidio je da će ga ubiti. Naime, moj djed je znao da gleda u čelo ( za tako nešto nisam nikada čula, da još neko ima te moći). Ubili su i dva moja rođena strica , jedan je bio momak od dvadeset  godina života, a drugi  22 godine koji je  ostavio dijete od dve  godine života. Moji roditelji  sa bratom  ( ja nisam još bila rođena) su silno blago dali da prebjegnu u Beograd, gdje je rođen moj brat . Na mamino insistiranje su se vratili u Mostar, gdje se taj brat razbolio poslije pogrešno date injekcije od strane doktora je  preminuo.

 

 

Olja : Vašeg tatu a Sergejevog i Banetovog deku su svi poznavali, i danas se u Mostaru prepričavaju anegdote o njemu, kada vi govorite o ocu šta kažete ?

 

Boba : Mog tatu Vojina, poznatijeg pod nadimkom Đotun  su svi u Mostaru znali. Moj tata je prvom komšiji (iz iste zgrade)  rekao, kada je ovaj pošao na more da mu pošalje razglednicu,  našto ga je komšija pitao za adresu. Tata je na to odgovorio :  „Samo napiši Vojin Đotun, mesar Mostar“. Kada se komšija vratio sa mora, nije vjerovao tati da je dobio razglednicu, dok mu je nije pokazao.Tata je stalno vozio bicikl, do devedesete godine života. U toj nekoj vožnji večernjoj  tata nije imao svijetlo, zaustavljao ga je neki milicioner  koji nije bio Mostarac, pitajući ga gdje mu je svijetlo, našto je tata odgovorio i, ne okrećući glavu: “Pas ti mater, Mostar ti izgori od svijetla, a ti u mene tražiš svijetlo“. Jednom prilikom tata je sjedio sa svojom rodicom na kauču ( od  dvije sestre rođene su djeca) i pričao joj neku priču. Neko društvo njegovo i on su išli i ugledali neku oronulu kuću, u koju su ušli i, nastavlja tata  „ …Kad u ćošku sjedi jedna stara, ružna – tako ko ti, okrenu se njoj i teatralno nastavlja dalje, kao da joj je rekao da je ugledao ljepoticu. Ja sam sjedila na stoličici i pala do smijeha i njegove teatralne priče. Tata je bio Jako duhovit, teatralan, kao takav vrlo zanimljiv. Za njega ima još mnogo zanimljivih priča. Kada bi došlo neko dijete kod mog tate, koji je kao penzioner radio u kiosku i tražilo Večernje, ali nije znalo koje, jer su tada bile Večernje iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, tata se odmah snašao i pitao dijete kako  mu je ime ocu . Ako je otac djeteta imao srpsko ime, dao bi mu  beogradske,  a hrvatsko ime – zagrebačke, a muslimansko ime  – sarajevske i  nikada nije bilo greške.

 

 

 

 

Olja : Na fotografijama iz perioda mladosti se jasno vidi vaša lepota i sa razlogom Mostarci kažu da ste najlepša Mostarka, da li vam je lepota u životu više pomagla ili odmagla?

 

Boba : Govorili su mnogi da sam najljepša Mostarka u to vrijeme. Poznati mostarski fotograf Tonća me je natjerao da me neki sarajevski fotoreporter slika za mis Bosne i Hercegovine. Pristala sam , samo pod uslovom da sa nama pođe i Tonćina  pomoćnica ( tako je i bilo).  Isto veče u hotel Mostaru me je taj fotoreporter zvao u sobu (šokirala sam se) i  naravno, ni u ludilu ne bih pristala. Kada su potom objavljene slike u časopisu  “Svijet  djevojaka”   mojih nije bilo, a odgovor mu je bio  da mu je pukao film  baš na mojim slikama. Kada sam bila u Splitu na Bačvicama (na plaži), čula sam da govore da sam tu najljepša djevojka. Bio je tu i Mišo Kovač sa njegovom budućom suprugom. Smetalo mi je što mi je mnogo muškaraca prilazilo.

Kada sam pošla da upišem fakultet otišla sam u Beograd, gdje mi je bezbroj njih zakazivalo sastanke, što mi se smučilo, pa se vratila u zadnji čas u Sarajevo i tu upisala Pravo. Kasnije, u jednoj firmi u kojoj sam  radila, zbog neprihvaćenog poziva na večeru od strane šefa računovofstva, oženjenog ( a ja djevojka) – me je moglo koštati poslaTa mala firma se pripojila velikoj firmi kada sam počela raditi  šef je insistirao da mene otpuste. Samo zahvaljujući  mom komšiji, koji je bio jedan od direktora, nisam otpuštena. Do godišnjeg odmora su me pretpostavljeni  ignorisali, misleći da sam neradna i lenja. Ali, kada sam otišla na godišnji odmor, tri zaposlene  radnice ostale da me zamjenjuju (mene jednu) i peti dan me zove direktor da dođem da radim .  Tada sam rekla : “Pa direktore  ja do juče radih sama, a ostale tri da me zamijenjuju” . Tada je shvatio da se nešto desilo i kasnije me pitao zašto me je šef ocrnio , kada sam mu odgovorila, rekao da je tačno tako nešto i očekivao.

 

 

 

Olja : Kada ste počeli da se šminkate?

 

Boba : Na fakultetu sam tek počela da se  šminkam. 

 

 

 

 

Olja : Lepe devojke su uvek okružene brojnim lepim udvaračima, kako vas je baš Tomislav osvojio, čime?

 

Boba : Ne bih znala  kako me je Tomislav osvojio. Prvo veče, kada me je ispratio, poljubio mi je ruku  što me je fasciniralo. Kasnije mi je pričao, da mu je prišao  nekom prilikom  neki momak i pitao ga to isto : “Kako me je osvojio i čime ? ” , jer taj momak je pokušavao, pa nije uspio . Rekao je  Tomislavu  : “ Šta li je ona našla na tebi i u tebi – nije mi jasno “.

 

 

Olja : Zašto vi niste upisali Akademiju dramskih umetnosti?

 

Boba : Nisam upisala, a ni pokušala da upišem FDU  jer  nisam nešto bila mnogo zainteresovana.

 

Olja : Kako ste reagovali kada je i Bane doneo odluku da se bavi glumom?

 

Boba : Baneta sam zaista, pokušala odvratiti od glume , iz prostog razloga  što me je bilo strah da on ne bude čitav život Sergejev brat . Srećom, izborio se moj Bane za svoje mjesto.

 

 

Olja : Da li je teško pružati podršku trojici glumaca, ići na premijere, davati savete pre nego što prihvate uloge, govoriti im o vašim utiscima posle gkedanja filma ili predstave ?

 

Boba : Meni nije zaista, ništa teško.Raduju me njihove premijere, a za savjete  da li će prihvatiti neku ulogu me i ne pitaju.  A , i zašto bi, to je njihov posao. Oni su samostalni, ali prihvataju i po neku kritiku. Jedanput me je Sergej pitao da li da prihvati ulogu u Srpskom filmu, a ja sam tražila da mi  ispriča sadržaj filma i kakva je njegova uloga i da li se to dešava  u životu. Na njegov odgovor da se to dešava i kod nas, , rekla  sam mu da prihvati. Poslije snimljenog filma sam čula da mu neki zamjeraju što je prihvatio tu ulogu. Zbog te uloge u Srpskom filmu dobio je  specijalnu nagradu za doprinos horor filma na moskovskom Festivalu svetskog horor filma.

 

 

 

Olja : Pored svega toga uspevate da odvojite vreme za heklanje, pletenje, unikatne ručne radove, kada bi sada trebali da napravite izložbu sa njima kojih pet bi ste vi izdvijili?

 

Boba : Ja pored kućnih poslova i poslova oko kuće, čitanja, gajenja  cvijeća, pisanja pjesama, radim i razne ručne radove. Istina, nijedan posao mi nije teško nikada padao, pa i ove što radim ( i još ponešto).Od mojih ručnih radova bih izdvojila dva lustera, mantil, pončo, patofne, moje heklane komplete i  muški džemper. Svi moji radovi su unikatni. 

Olja : Da li ima mogućnosti da se kupe vaši ručni radovi? Jedno od pitanja koje sam dobila od više čitaoca jeste i  to kako mogu da dodju do vaše knjige?

Boba : Naravno da mogu i moji ručni radovi da se kupe  na isti način  kao i knjige, a to je da me pozovu na broj telefona koji ima Olja Petrović ( koja je i radila ove intervjue ) .

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

 

Olja : Kome ste napisali prvu posvetu na knjizi?

Boba : Prvu posvetu na mojoj knjizi sam napisala jednoj mojoj  školskoj drugarici.

Olja : Kada ste bili poslednji put u Mostaru?

Boba : Posljednji put sam bila u Mostaru prošle godine sa Kruševačkim pozorištem.

 

Olja : Dosta Mostaraca je pročitalo prethodni intervju da li ima izgleda da se napravi promocija knjiga u Mostaru?

Boba : Imam namjeru da napravim promociju  knjiga, a i ponekog ručnog rada u Mostaru, ali kada mi izađe i treća knjiga.

 

 

Olja : Koji je vaš životni moto?

Boba: Moj  životni moto je : ljubav  i rad,  sve što radiš radi sa ljubavlju, radošću i ono što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.

Olja : Sergej je snimio film Ajvar prošle godine a uveliko se u krugu umetnika priča o vašem ajvaru za koji mnogi tvrde da je najbolji, da li možete da otkrijete recept, kako se pravi najbolji ajvar?

Boba : Recept za ajvar: Potrebno je : 5 kilograma  očišćenih paprika, 2 kilograma  patlidžana, 7oo decilitara ulja.Proces spremanja : Bariti paprike očišćene u 3 litra vode, 2 kašike esencije, šolja od  bijele kafe šećera, isto soli, ulja  otprilike – to bariti 7 minuta (od kako provri). Patlidžane ispeći u rerni, oguliti, ali ne baš skroz i staviti da se ocijedi do sutradan, kao i papriku cijediti do sutradan. Tada sve samljeti, pržiti u podmazanoj šerpi. Polako dodavati 7oo grama ulja (pržiti nešto manje od 3 sata), a pred kraj prženja dodati 25o grama šećera i soli po ukusu.To u teglama u toploj rerni  treba da prenoći a sutradan povezati tegle. 

 

Olja : Jedna dvadestčetvorogodišnja devojka mi je napisala da ljudi kao Vi trebaju češće da se pojavljuju u medijima jer vas vidi kao uzor mladjim generacijama, takve poruke svakako danas predstavljaju divan kompliment jer sve šta ste postigli zaista neizmerno vredi. Kako vi reagujete na takve komplimente i šta bi takvim devojkama rekli, savetovali, poručili?

Boba : Zahvaljujem se srcem toj djevojci na komplimentu i želim joj sve, sve najbolje u  životu.

Olja : Sergej i Bane ostavljaju utisak da su potpuno različiti, čak navijaju za različite fudbalske timove da li oni imaju nekih sličnosti koje mi ne primećujemo dok ih gledamo na velikom platnu?

Boba : Sergej i Bane – od istih roditelja , ali su različiti. Uostalom, svako je od nas jedinka za sebe.

Evo jedne moje pjesme o toj različitosti  ( Toma i Ja ) : 

I S T I

Ja volim crvenu

on plavu,

ja volim ružu,

on lalu.

Ja volim komediju,

On  dramu,

Ja volim dan,

On tamu.

Ja volim tebe,

on sebe,

ja volim  šalu,

on priču,

ja volim tetku,

on čiču,

ja volim ples,

on čašu,

ja volim muziku,

on različitost našu,

ja volim kući,

on kafanu

I divno se slažemo

tako „isti“

u svakom našem danu.

Olja : Tokom života ste živeli u više gradova, koji najviše volite?

Boba : Što se gradova tiče, najviše volim moj rodni grad , moj Mostar , a sada i ovu kuću sa okućnicom u Jagodini.

Olja : U nekim ranijim intervjuima spomenuto je da imate u vlastitom dvorištu aNajdenove krugove pa čitaoce zanima da li oni zaista imaju neki vid energetskog dejstva?

 

Boba : U voćnjaku imamo Najdanov krug : trava, ali u pravom krugu je zelenija i ona ocrtava taj krug. Ja sam dva dana stajala u njemu po pola sata ( toliko su mi rekli da bi trebalo) i prvih 15 minuta sam se znojila prvi dan, a i drugi isto toliko, ali u manjoj mjeri – što dokazuje da postoji neka energija.

 

Olja : Da li se u Sergejevom odrastanju moglo da naslutiti da će da postane čovek zahvaljujući čijoj inicijativi i zalaganju će bolesna deca dobiti odgovarajući medicinski tretman, ozdravljenje i bezbrižno odrastanje?

 

Boba : Dokaz Sergejeve preosjetljivosti je uprvo to, da kada je imao samo dvije godine  ja sam zalijevala cvijeće  a on je počeo da plače (inače nije  bio plačko) i plačući mi rekao : „Nemoj mama  molim te, vidiš li da plače  cvijeće ! “  Bio je preosjetljiv za svoje  drugove , pomagao je drugima u svakoj situaciji. Zaista je  od malih nogu  bila jasna  njegova preosjetljivost.

 

 

Olja : Kada bi pisali biografiju  šta bi ste rekli u kojem gradu ste nabezbrižnije do sada živeli? 

Boba : Sada u Jagodini najbezbrižnije živim.

Olja : Sta je po vama najvažnije za stabilan brak i njegovo očuvanje?

Boba : Za stabilan brak  pored ljubavi  koja se  istina  ipak mijenja, potrebno je veliko razumijevanje i još veće praštanje. Oprosti, da bi ti bilo oprošteno. Svi mi griješimo, namjerno ili ne, ali griješimo, jer sveci ne hodaju zemljom.

     S R E Ć A

Plakala sam mnogo

I ne mogu više.

Od suza mi se  cijelo

tijelo pomelo.

Ostanite praze  moje očo

kad vas molim

očuvajte tijelo.

Sačuvajte i noge i ruke,

dušu, srce, grudi, a i glavu

da ne bude više nikad buke

da osjetim i ja sreću pravu.

Stanite kiše, a sunce neka grane

i ogrije nas sa svake strane,

a potočić žuboreći teče

i u toj sreći da se spušta veče.

Odlazimo mi u krevet  sami.

ali nam duša i srce

nisu više ni u kakvoj tami.

Glava pjeva, a srce je prati,

dušo moja, stigli su ti

opet sretni sati.

          Ž U T A      M R  LJ A

Žuta mrlja na mene pala

I tu ostala

ostala da mi dušu jede

i od nje da mi rastu sijede.

Što si na me pala

mrljo žuta

Odlazi sa mene bilo kuda,

možeš tu, preko puta. 

Ali, ne na ljude, jer će

od tebe mnogo teško da im bude

u neku rupu uđi

i tu ostani.

Ne izlazi iz zemlje nikada više,

jer bez tebe se ljudski diše,

i osmijeh padne

i pjesma neka

i zato u rupi ostani dovijeka. 

          K A D A   O D E M

Kada ja odem

na drugu planetu

nikome neću nedostajati

na ovome svijetu,

ni tati, ni mami,

jer su oni odavno

zajedno tamo gore

i nisu sami,

ni braći, ni snajki,

jer mi život sa njima

nije nikada  bio

kao u bajki,

ni komšiji nekom,

ni prijatelju dalekom.

Mili moji  su se raštrkali

kud koji,

neko u Italiju,

neko u Španiju,

neko u Ameriku,

neko u Kanadu,

neko na Grenlandu,

a neko je ipak

ostao u „Lipovom ladu“

uz čašu vina

utoliće tugu

i ubrzo naći neku drugu.