Ko mi ono reče da je fitnes prava stvar za zatezanje linije? Od ovog treninga, a ne traje ni petnest minuta zatego mi se samo jezik. Evo otego se i visi do koljena. Stalno pričaju treba vježbat, treba vježbat… pa reko hajde da i ja pokušam.
Ja što džaba dadoh dvjesto maraka! Aj kupi opremu helanke, majicu da ne pripija puno a ipak da mi istakne liniju, pa torbu, patike samo za tu namjenu, traku za kosu, traku za ruku…. nije to traka, znojnicu i fensi flašu za slikanja. Trista nekih čuda a evo sad nakon petnest minuta vidim da sam gotova.
Kako da izađem iz teretane da ne primjete da sam crkla? Sagnem se sa one mašine ne silazim da ne primijete slabost. Malo prčkam po torbi ne bi li kao uzela flašu da se napijem vode, a u stvari pritisnem nekoliko tipki na displeju mobilnog samo da se pojavi bilo kakva muzika.
“E evo me vježbam!”-derem se ja i pravim se da uživam. Šta kažeš? Što moram sad! E jebi ga, hajde eto me.” Pravim se da mi je krivo što moram napustiti trening kojem sam se radovala, a u sebi se pitam kome da poklonim sve ovo što sam za treniranje kupila, Jer mene teretana više ne vidila!
Ma baš me briga odreći ću se kolača! Nisam ja više za skakanja. Naskakala sam se za života. Tako riješena sa opremom u ruci pođem da pređem ulicu kad vidim u susret mi ide prijateljica.
“Hajmo negdje na kavu!”- predloži mi prije pozdrava. Umorna ko pas od petnaestominutnog skakanja pomislim pauza bi mi dobro došla.
“Nećemo daleko, hajmo tu iza ćoška!”- a znala sam da je tu odmah poslastičarnica.
“Šta ćemo?”- upitam. “Hoćemo po kavu?”
“Ma uzmi bona i kolač ja častim, bio mi je rođendan”
“Pa dobro, al po jedan. Sad sam na dijeti znaš, hoću malo da se zategnem. Imam tih nekih viškova cure mi svukuda.”
Legla je tu jedna podobra “trač-partija”, ali neću vam sad o tome. Dođem ja kući ko pas umorna. Znam da sam obećala nema više slatkiša a dva sam pojela. Jebi ga poslije sam se sjetila da je i meni nekad bio rođendan!
A kući burek samo da ga malo ugrijem kad ovi moji dođu sa posla. Kako da ga ne jedem??? Nema šanse, al zato neću piti jogurta! Samo ću na kraju uzeti malo umjesto vode.
Upalim TV dok čekam da se pojave ovi moji, kad na televiziji neka doktorska emisija. Kažu žena se mora godišnje bar dva puta kontrolisati posebno kad prođe četrdeseta.
“Pitaj Boga kad sam zadnji put bila kod doktora. Nekad poslije porođaja. Pa Goranu je sad sedamnest godina!!!” Pomislim na sve što se možda u mom tijelu dešava, i bi mi loše. Odem nekako do kupatila i umijem se nekoliko puta. Toliko sam se umivala da sam skoro i kosu oprala.
Podignem glavu i sretnem svoj pogled u ogledalu. Šminka uvijek pomogne i mnogo toga sakrije, poslije ovog mlaza vode bore su se ponovo pojavile. Pa šta, ako ih imam? Šta ima veze ako više nisam zategnuta ko praćka?? Godine su donijele svoje. Nisam više mlada, ali sam zato mnogo toga doživjela. Nisam se ni ugojila. Još uvijek imam isto kilograma, samo nekako pojavili su mi se ti neki viškovi. Tijelo je na pojedinim mjestima počelo da visi, ali valjda je i to OK sa godinama. Ponovo se pogledam u ogledalu. Primijetila sam taj pogled koji mi je sve rekao!!! A rekao mi je:
“Budi sretna uživaj i napij se i jogurta, a sutra pravac kod ginekologa!”
