Jutros, nešto malo posle osam, skoro zatvorenih očiju posegnula sam za telefonom da vidim koliko je sati i po inerciji otvorila sam facebook. Prvo što sam videla je da portali koje pratim objavljuju vest ‘’Snažan zemljotres u Zagrebu’’. Jbt… potpuno sam se probudila. Čitam kratke objave, desila su se dva jaka zemljotresa, nema detalja jer tek što su se desili, samo kratka vest svugde.
Jučer sam ceo dan, manje-više, provela ležeći na kauču, gledajući seriju. Pila sam kafu, jela, pušila, opet pila kafu, jela i u krug. Serija mi je malo držala pažnju a malo su mi misli lutale. Šta ćemo, kako ćemo, kuda ćemo, od čega ćemo… ma, nema veze, samo da smo zdravi… ‘’joj, ako… ma, kao da je važno, kako svi tako i ja… ali joj…’’
Stalno sam na vezi sa mamom koja je u Mostaru, sestrom koja je u Herceg-Novom, rodicom koja je u Stokholmu, tetkom koja je u Bergenu, s prijateljima, s koleginicama. Viber je postao jedna od osnovnih stvari za život, zatvoren među zidove. Vesti stižu sa svih strana, one osnovne da su svi u svojim kućama, bezbedni i zdravi, kao i one što nas se svih tiču, koliko je gde zaraženih, raste li broj, ima li umrlih, koje su nove mere zaštite. Stižu i šale, mimovi i vicevi. Nekima sam se do suza smejala. Čudo je kako jedna sredina može biti i primitivna i puna duha, sve u isto vreme. Priča o nultom obolelom od korona virusa u Mostaru je kao da je Nušić smišljao, tragična i komična, situacija toliko naša, nažalost, tako uobičajena u svim sferama naših ‘’ruka ruku mije’’ života, sa svim pratećim karikaturama. Korona joj dala publicitet i uperila u nju reflektore. Samo da se ne zaboravi.
Ovde u Beogradu, svaku večer u 20h, tapšemo medicinskim radnicima ali i svima ostalim koji se brinu da se život odvija, čistačicama u bolnicama i domovima zdravlja, domaru u mojoj zgradi koji, samoinicijativno, paročistačem dezinfikuje stubište, prodavačicama i prodavcima, pekarima, vozačima gradskog prevoza, svima koji svojim starijim komšijama kupuju potrepštine kako oni sami ne bi morali da izlaze. U isto vreme, policijski čas se, od danas, povećao na 12h dnevno jer ne može da nam se objasni da da, jeste potencijalno opasno i kad pustimo decu u dvorište i kad šetamo uz reku i kad sedimo na travi u Košutnjaku. U prodavnicu i apoteku moraš, u kafić ne moraš. Nešto nam tu nikako nije jasno. Policijski čas, pak, kapiramo savršeno.
Od prvog marta sam u novoj firmi. Tajming za promenu posla mi je izvanredan… ali ko je ovo mogao da pretpostavi?! Sekiram se jer su velike šanse da bez istog ostanem. Prilike mi nikako ne idu u korist. Ja sam dobar vojnik, vredna, čujem šta mi se kaže, imam vrlo razvijenu radnu etiku, ali oni, u toj novoj firmi, nemaju pojma ko sam niti ih, verujem, u ovom trenutku, zanima. Proveli smo zajedno dve nedelje, dve nedelje pre korona izolacije. Radimo od kuće sada. Kao. Šta ja radim od kuće, posle dve nedelje u potpuno novoj firmi?! Desi se nekada da su stvari potpuno van naše moći uticaja. Sve što možemo da uradimo je da budemo posmatrači. Da strpljivo sedimo na svojim kaučima, gledamo serije i čekamo. Strpljivo i užasnuto.
Ne poznajem nikog ko živi u tom Zagrebu.
Poznajem nejasan strah od nepoznatog virusa, poznajem jasan i opipljiv strah od ekonomske nestabilnosti i besparice, poznajem teskobu od nemogućnosti da, u ovim čudnim vremenima, budem blizu svojih.
Poznajem sve ljude koji žive u tom Zagrebu.
Jutros, njihov je dan počeo strahom da im se na glavu ne sruče krov i zidovi kuća u kojima su, strahom, zarobljeni. Jutros, neke su majke zgrabile svoju novorođenčad i izjurile na ulice iz porodilišta, uprkos koroni. Danas svi oni sede u svojim domovima napeto i sokirano. Jutros, moj dan je počeo užasom od njihovog straha. Jutros, svima nam je dan počeo strahom od vlastite slabosti, od slabosti ljudskih bića naspram prirode. A silno se gordimo i busamo i ni o čemu, osim o svom dupetu, ne vodimo brigu.
Pitam se i pitam nas, ovde u Beogradu i tamo u Zagrebu i tamo u svetu, jesmo li različiti jedni od drugih, jesmo li moćni, jesmo li bogati, jesmo li kul? Jesmo li mi bolji a vi gori i obratno? Kad smo bolesni i kad na nas padaju krovovi, jesmo li različiti?
Ne znam… dok strepimo, sami, vireći iza zavesa, kanalima Venecije teče čista voda u kojoj plivaju ribice i labudovi, slobodni, zajedno i bez straha.
