Piše: Slobodan Martinović
Mržnja
Mržnja, koju svakodnevno donosioci odluka na prostoru bivše Jugoslavije pokazuju prema svojim građanima, uvek iznova iznenadi. Koliko ona bude brutalnija, bezobzirnija u odnosu na predhodni put. Sada kada su videli Lukašenka sa automatskom puškom, bojim se da i oni ne počnu hodati sa njom po ulicama.
Oni mrze svoje građane jer time brane državu, granice, crkvu, identitet, pobeđuju na izborima. Kako samo reče Milorad Dodik na predizbornom mitingu, „ako ne budete glasali za nas izgubićete posao“. Na svim nivoima vlasti u BiH, od mržnje ne mogu da formiraju nijednu kako treba. U Srbiji daju preporuke, da građani u vreme virusa korona idu u Milano u šoping. U Crnoj Gori država se jedino brani kroz mržnju prema sopstvenim građanima. U Hrvatskoj uvoze strane državljane za rad u turizmu. Taj trend je prisutan i u Sloveniji. U Severnoj Makedoniji odoše građani na rad u inostranstvo, što je zajednički imenitelj za stanje u regionu. Toliko „vole“ svoje građane da svi odoše na rad u Nemačku.
Ta mržnja nema više veze ni sa verom, jezikom, kulturom, nacijom, granicama. Postala je toliko prosta. Ona nema više vremena za analizu, taktiku, direktna je, a u službi je očuvanja pojedinaca na vlasti kroz pljačku sopstvenih građana. Jednostavno su nas navikli na takav odnos.
Da li posle svega sledi neka revolucija, kao odgovor na mržnju, ne znam.
"Za konkurs", Slobodan Martinović