Mrtve mržnje

Imam prijatelja na zapadu. Novog. I ime mu je Zapad. Danima se razmenjujemo nekim polovičnim porukama putem društvenih mreža. I ide nam, nekad se razumemo, nekada ne (češće ovo drugo). Nije u pitanju nerazumevanje. Razumemo se mi odlično, ali su nam namere nekako drugačije. Njegova je prosta namera da bude kao pre. Moja je namera da nam konačno nekako bude.
Tema se pre neki dan pojavila kao da je već rešena – pojava jugonostalgije. I to pojava jugonostalgije kao logičnog sleda razvitka društva u kojem se nalazimo. Ne znam. Nije mi prvi put da se suočavam sa idejom prirodnog prijateljstva sa nekim koga uopšte ne poznajem. I tako Zapad i ja ćaskamo o vremenu u kojem je on nekada živeo i gledao na to sa te zapadne strane i ja, koji nikada nisam živeo u tom vremenu i nisam stigao ništa da učinim po pitanju bilo čega sa naše/istočne strane. On je uživao u vremenima SFRJot, konzumirao sve te radosti uređenog (zaduženog) društva. Ja sam tada bio balavac (kojem je slika detinjstva i danas identična (ili bi barem morala da bude) u Islamabadu i/ili Madonni di Campillo).
E onda su došli ti pametnjakovići koji su uspeli da preslože sve naše radosti i skrivene mržnje u nove, kao što rekoh, presložene granice. Ne mogu zapadu da objasnim stanje medju ljudima koji su tada živeli u blagostanju posttitovskog doba i krckali prokrckano. Ne mogu da mu objasnim kako je to i takvo društvo (koje obojica korisitimo kao reper za idealno) praktično preko noći stiglo do esencije mržnje i klanja. I tako, sedimo obojica sa naših strana monitora i kuckamo o tome kako bi sada trebali da budemo divni i ponovni (novi) prijatelji.
Opet ne znam.
Da li će to značiti da stižemo obojica u predneprijateljsko doba? Ako su naši očevi bili zajedno na radnim akcijama. Društvo ih vaspitavalo u duhu bratstva i jedinstva. Ako su odrastali na istim mestima koja su voleli i onda, kao takvi, stigli do 90ih gde su podjednakim naporom jebali majku jedan drugome – kako ću ja onda pred prijateljstvo sa Zapadom izaći kad znam sa kakvim smo vaspitanjem počeli da ulazimo u ovo prijateljstvo.
Ako smo mi počeli sa balavim navijačkim parolama o masakru prema drugima, zadojeni dnevnicima i, naročito, dnevničkim dodacima. Ako smo mrzeli više od trećine svojih života i to onih razvojnih delova tih ispoštenih života. Kako ću ući sada u to prijateljstvo iskreno?
Je li Zapade?
Gledam ja i vrlo dobro vidim da se uredno izvinjavamo svima. Vidim i da se oni nevešto primiču tim istim izvinjenjima, ali nije to ono što će me učiniti (ili neće) prijateljem sa Zapadom.
Vidim i da su nam podjednako gole guzice i da su nam devojke odavno ostavile čitanje i da smo obojica obasjani neonom kapitalizma i da smo obojica trapavi pred nepoznatima i dovoljno snishodljivi prema bogatima. Čini li nas ovaj raspad istima. Raspad bratstva i jedinstva ili raspad društva u kojima živimo. Je li ovo prijateljstvo prirodan zov genetike ili sabijanje ka sebi sličnima u toru pred klanje.
Ne znam.
Nisam iskren. Ne mogu da budem. Ni prema tebi Zapade. Ni prema sebi ovakvome.
Jebem li ga. Biće prijatelja, ali ja ne znam šta ću ti ovakav. Neodlučan, umazan, zadojen, oddojen, voljen i nevoljen, prost i komplikovan. Pametan a lud.
Ne znam.
Zauvek Tvoj Istok.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Pismo Druga Tita

Salaš

Ukrajinski otpor

Svi štampaju novac

Da li nama ima spasa

Primorani

Prinuda za mir

Najčitanije