Prema nepisanom pravilu, a prema životu, plašimo se smrti. To nije smrt koja će nas fizički odneti, već ona smrt kojom ćemo nestati u svakoj našoj napisanoj reči. Ovo nije priča o kinematografiji, kao da je neko hteo da režira film. Ipak, režija naše sudbine poigrava se drugačije sa kadrovima. Ti kadrovi su smrt većeg kalibra. Ovde se ne umire na filmskom platnu, mada ipak tako i umiremo, kao jedan junak Živojina Pavlovića. Umiremo u poljskom WC-u, u sred blata koje smo sami razgazili. Zašto morfologija (deo ligvistike koja proučava unutrašnju strukturu reči), zato što predugo već govorimo pretvorbene i nemušte reči koje nas ubijaju. Šta je to? Zašto je bitno reći da je za svu ovu papazjaniju kriva Evropa koja pumpa svoj kapital u pomućene i nedefinisane pokrete kod nas, za koje i ne znaš čemu služe i čime se, ustvari, bave.
Naš narod je sirotinjska mlada. Kačimo na njega svakojake đinđuve da ga udamo, udomimo, uhlebimo, a često u tim đinđuvama je strano ordenje, strane krpice, strane ideje, strani jezici i strani kapitali od kojih nestaje izvorni oblik našeg čoveka. Baveći se pogledima i ljubeći nebo pod kojim spavam, uviđam da su i to nebo obojili bojom koja odgovara nekom drugom, a ne meni. Sve oko mene je strano, a naše. Ipak je to postalo naše, a onda ako je naše i smrt mi neće teško pasti, jer ću prihvatiti sve što su mi dali, da se i ja udam i zaboravim sirotinju. Evo udajem se za poredak ovako !
Udadba
Rekoše mi da će dobro da mi stoje New age boje. Da ću kroz njihov laskavi rečnik shvatiti koliko sam se loše izražavao na onom, suvislom i narodnom, što mi je majka rodila i zašila na usnama. Rekoše da smo sada bliži civilizaciji, a da smo još juče bili volovi koji vuku i otežu reči. Sada smo postali word , a kroz windows smo oplemenili pogled koji gleda na tuđu baštu, koja nije bašta već garden. Kakav sam ja čovek koji još uvek drži do svojih principa. Jedan je pokušao da bude u skladu sa svojim prezimenom, pa je zaratovao sa čitavim New Age-om, tada.
Baš ovih dana pričam kroz taj windows sa njegovim potomkom i čini mi se da se nas dvojica, ovako staromodni i zaostali, složismo oko najgore stvari po nas i naš život. Složili smo se da su nam preci bili pametni, zato što se nisu dali „plemenitim osvajačima“. Kakva sam ja budala, a kako će samo ta moja budalaština da me odvrati od divnih ideja koje nam dolaze i same nam se nude. Nude nam se da nas osveste od naše nepotrebne svesti.
Koliko sam ja glup govori i činjenica da nisam shvatio poentu utapanja sa sredinom. Ja bi još da budem plaćen za svoj rad,a to je tako bljutavo. Kome je još do zarade u sistemu NVO-a. Tu rade sami dobrovoljni čovjekoljupci. Eto, ne znam ni kako se to moderno i svetski zove. To se kaže: Volontirao bih iz altruizma jer je fejk biti artificijelan i navalentan da ostvariš neki sopstveni, ambicijski, evaluirani account.
Ja sam računao na njih, a oni su mi rekli da ne računam već; Da obavim reckoning u budućem monitoringu za status tendera svog projekta.
Ja sam otišao kući da napišem šta mi je potrebno kako bih ostvario svoju zamisao, a oni će mi na to; Ne, moraš da izraziš evaluaciju shodno ciljnoj grupi i aspektima onoga što si na radionicama naučio i time obezbediš svom budućem projektu validnu podlogu za realizaciju.
Kada sam im postavio prosto i narodno pitanje: Ko tu koga jebe? Šta mislite kakav sam odgovor dobio? Dobio sam nešto što sam protumačio kao napad, ali ništa nisam skontao. Znam samo da su mi zamjerili što ugrožavam „slobodu izbora“ nešto o ponosu i nekoj paradi tog istog ponosa. E sad kada je riječ o tim ponosnim ljudima, imao bih malo, reč dve da kažem.
Ja im kažem da neću, u svom projektu, stavljati nastrane i bolesne ljude, da to nema ionako veze s njima već sa običnim svijetom koji bi da koriste moje usluge i ništa više ! Auuu! Kako sam im se tada zamjerio. Rekli su mi da sam: Mizantropska i fascio prošlost koja svoju esenciju problematike ispoljava ugrožavanjem liberalnog homosapijensa i nasrće na forme neocosmopolitisma kao društvene neminovnosti u svetu, a i kod nas.
Pošto vidim da se ne slažem s njima, pustio sam ih da plove svojim brodom, a oni su mi rekli da nisu oni na nikakvom brodu već da njihov: relationship ne ugrožava nikoga osim fake pesona koje nisu za ovaj svet koji se davno promnio iz Homo erectusa u Homosexsual libertpride-a. Ma šta to značilo, skamenio sam se nad svojom glupošću da više ni jezik ne govorim kako treba, a ovi homoseksualci, ili šta su već, mi deluju kao onaj metak s leđa u Džimija Barku koji gine u WC-u ne dovršivši partiju fudbala u blatu soc-realističkog radilišta, negde dok se pravio blok 45 na Novom Beogradu. I uđoh u klozet svoj, ne prihvatih vrednosti koje mi se nude. Uh!
Rastava
Plašim se smrti moje sopstvene ideologije. Malo nas je koji smo tako ljekovito staromodni i odvratni ovim novim New age-ovcima. Moja ideologija je život radnika, čovjeka koji bi da proizvede, kako bi drugi imali da to kupe, a onda da radnik primi platu za svoj rad. Danas nas uče kako je dobro biti volonter, a kako su proleteri prošlost. Danas nam serviraju da nije šija nego vrat oni koji su već odavno prodali tone muda pod bubrege i sašili hiljade haljina koje je šio, nama svima, imaginarni Đura iz poštapalice. Raspodelivši sebi sredstva i uhlebivši sami sebe, oni koji propagiraju požrtvovanje za nakaze i slobodu za majmune, govore nam kako je dobro biti rob, a kako je staromodno imati svoju cenu i naplatiti svoj rad. Ubeđuju nas svakodnevno kako smo dužni da ćutimo i radimo samo ono što njima treba i koliko treba. Nego, to su sad socijalna pitanja, a ovde se radi o morfologiji nestanka jednog čoveka. Pa da, to je isto. Isto ili slično, ili sam ja zaista demode.
Hajde pucaj u leđa, ja sam u poljskom WC-u. Neću ni ja da ti se javno izvinim NVO vole, a znam da ćeš još večeras ulaziti slatko u dupe svog Evropskog partnera, sve da bi sutra pušio gandžu na travnjaku onog central parka u LA ili NY. Ma nije to ništa, samo su ti napunili prkno sa sačmom i kada prdiš, misliš da to nekog pogađa. Slatko li je meni i poginuti u svom blatu, nego što je tebi ispaliti sva pryde sranja kojim su te nafilovali. Znam da si nezadovoljan svojim statusom primača, jer bi i ti da daješ nekom u dupe, al ne ide to tek tako lako. Oni na tebe gledaju kao na roba, a na mene kao na neprijatelja, ali ti to ne znaš i misliš da te ja mrzim. Teško ćeš se, odmetnuti sine, svom narodu vratiti. Slatka para, a poderan obraz.
Oj ratniče, smetenjače iz „tamo nekih vrednosti“ vele Evrope, oj kukava ti majka bisexsualna i dvopolna što se hraniš heterotrofno i razmnožavaš hermafroditno. Oj ludače neopremljeni u sred svoje nauke i svrgnuti sa puta čoveka, jel to meni misliš držati čas o slobodi, meni koji sam rođen da budem slobodan i nezavisan od tuđih, neljudskih agendi. Ja ne znam ko je, od nas dvojice suprostavljenih svijetova, kome dželat. Vratimo se zadnjoj sceni filma i replika ide:
– Džimi, izlazi da mi se javno izviniš.
– Čekaj da se iskenjam.
…u Beogradu aprila 2015…