Iako sam protiv onih što govore loše o svojoj zemlji, a dobro o tuđim, moram priznati da je stanje puteva u Srbiji definitivno mnogo lošije, nego u obližnju Hrvatsku. Kako pripadam onoj generaciji koja nije imala priliku, iz svima znanih razloga da putuje van granica naše zemlje, prvom prilikom kada mi se ukazala prilika krenula u upoznavanje Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Sloveniji, priznajem nisam posvetila neku naročitu pažnju, osim kratkog letovanja u Portorožu.
Što se Hrvatske tiče, ispunila mi se davnašnja želja da vidim Dubrovnik i prošetam Stradunom, da uživam u opatijskom šetalištu i posetim Pulu.
Ali, kako su moji preci nekada davno u Srbiju došli iz Bosne i Hercegovine, imala sam želju da posetim taj kraj. Izbor je bio sasvim logičan: idemo prvo u Sarajevo. Naslušala sam se priča o čuvenim Sarajevskim ćevapima na Baščaršiji, pa je bio red da ih i ja probam. Iako u Beogradu postoje mnogi koje svoje ćevape reklamiraju kao prave sarajevske, ljudi koji su imali prilike da probaju one prave, u Sarajevu, tvrde da to nije to. Naravno, po povratku iz Sarajeva i nakon uživanja u ukusu onih pravih ćevapa i ja tvrdim isto.
Nego da se vratim na početak. Dakle, krenuli smo preko obližnje Hrvatske, preko Banjaluke. Srećom da smo pored uređaja za navigaciju imali i običnu autokartu koja nam je puno olakšala snalaženje. Čuli smo da postoji i kraći put, ali znatno lošijeg kvaliteta, pa smo se ipak odlučili za ovaj koji je, kažu za nijansu duži. U povratku smo išli preko Tuzle, pa na hrvatsku Županju do prelaza Batrovci, između Hrvatske i Srbije.
Kada smo stigli u grad na Miljacki, prvo smo otišli do hotela, u kome smo naravno već rezervisali sobu. Reč je o hotelu „Saraj“, koji je udaljen svega tristotinak metara od samog centra, u samom centru Starog grada. Ono što je prevagnulo kada smo birali hotel u kome ćemo boraviti dok smo u ovom prelepom gradu jeste blizina centra i to što u njemu postoji zatvoreni bazen. Uz to, u hotelu postoje i garaža i parking. Moram vam priznati da definitivno nismo pogrešili pri izboru hotela.
Čim smo se raspakovali i malo predahnuli, krenuli smo put Baščaršije kako bih odmah probala čuvene sarajevske ćevape. Kao što rekoh, nisu kao oni koje sam jela u Beogradu. Ovi su pravi!
Ostala sam opčinjena Starim gradom, ali i činjenicom da u ovom gradu postoje svetinje svih vera. Pored čuvene Careve džamije, tu su i Srpska saborna crkva, ali i katolička Katedrala i jevrejska Sinagoga. Ono što je posebno zanimljivo, a gde se vidi duša ovog grada i njegovih stanovnika jeste da su svi ti objekti smešteni na svega par stotina metara udaljenosti jedni od drugih.
U njemu su pored pomenutih sakralnih objekata i brojni spomenici arhitekture iz Osmanskog, odnosno Austro – Ugarskog perioda.
Ali ono što bih posebno izdvojila, pored Baščaršije jeste i obližnje izletište Sarajlija, a koje neizostavno posećuje i svaki turista koji ima prilike da dođe u ovaj grad. Reč je o Vrelu Bosne. Reka Bosna izvire na obližnjem Igmanu na 500 metara nadmorske visine. Zatim dalje teče do Bosanskog Šamca gde se uliva u reku Save i tako zajedno teku do Crnog mora.
Svašta ima Sarajevo da ponudi turistima, a posebno onima koji dolaze prvi put. Ali ono što svakako ostaje svakom posetiocu u sećanju, jeste ljubaznost Sarajlija.
