Piše: Slobodan Martinović
Močuga
Čak je i profesor Vladeta Janković pomenuo močugu. Da smo zreli za močugu, to je sigurno. Zarobljena država, ujedinjena i podeljena opozicija, ugroženi novinari i javne ličnosti, namešteni tenderi, korupcija, kriza demokratije u svetu sve su fraze koje nam se serviraju u javnosti. Oni koji ih serviraju i kojih se to tiče su bolje plaćeni od velike većine građana, od kojih je veliki broj nezaposlen. I sada se ovi dobro plaćeni sekiraju za nas slabo plaćene, nezaposlene. Iz perspektive običnog građanina to odsustvo institucija i pravde, na koje se žale javni, je još dublje i tragičnije, na ivici mentalnog pucanja. Samo što javne ličnosti i novinari se mogu žaliti i obraćati preko medija, gde rade ili imaju uticaj, pa čak i kontrolu. Danas u Srbiji imamo dve medijske grupe. Jedna pod kontrolom države, duga pod kontrolom ljudi, koji su kako sami kažu svojom sposobnošću zaradili novac, i žele da pomognu obespravljenim u izgradnji boljeg društva. Da im poverujemo, ali nekako teško to ide, jer mnogo liče jedni na duge.
I sada, kada upalimo TV, mi gledamo te pojedince kako se „ubiše“ analizirajući društvene odnose ali nikako da kažu kako, i na koji način napraviti promenu u društvu. Zanimljivo da niko od tih novinara, analitičara, javnih ličnosti nije otišao iz Srbije za sve ove godine. Oni pripadaju tom establišmentu koji je privilegovan, i kao takav nama obespravljenima „sole pamet“.
Odgovor na sve to može da bude samo močuga.