Decembar je baš dobar mesec kad se živi u Beogradu i ima sreće da se ima malo parica za jedan ili dva tretmana soullifting-a, da se tako kozmetički izrazim, odnosno da se duša umije i od svakodnevnice opere. Imadoh sreće da sam bila na čak tri.
Početkom decembra išla sam na Bajagin koncert u beogradskoj Areni. Samo sam jednom pre slušala Bajagu uživo, na nekom Beer Fest-u, pa sam bila baš uzbuđena i u jedvačekanju. Zapadam ponekad u elitizam pa me bude posle stid ali, evo, i sad ću, pa ću reći da je to bio pravi skup gradske ekipe, od benda do publike. Za mene, jedna od asocijacija na Beograd je Bajaga, fini momak s asfalta, polu mangup polu gospodin. Verujem da slušati Bajagu uživo nije isto na koncertu u Beogradu i u nekom drugom mestu, jer tek kad su zajedno slika je potpuna. Uživala sam i pevala sam iz sveg glasa i tapšala i tu i tamo setno uzdahnula, uz one ’’moje’’ pesme. U redu ispred nas bili su mama, tata i sin od nekih četiri-pet godina i svo troje su plesali i pevali ceo koncert, grleći se i ljubeći. Dečak je uživao neumorno i ne sedajući a njih dvoje su se, tu i tamo, pogledivali preko njegove glave pogledima koji priče pričaju.
’’Ne pitam nista
jer znam da znas
ja znam da znas
potpuno sami
na ovom svetu
sto nije nas
Nemoj da brines
kad srce zna
i nebo zna
ti imas mene
a tebe ja’’
Tačno na sredini decembra, subota, petnaesti, napolju sneg vejao kao da sutra nema, grad potpuno poludeo od gužve, mokrine i bljuzgavice, ja s temperatorom od upale grla što se leči sa deset dana antibiotika, ali karte za koncert kupljene pre dva meseca, ne postoji opcija da se ne ide. Sava Centar, koncert ima Božo Vrećo. Po svom tom ludilu od vremena, Sava Centar je bio pun do poslednjeg mesta. Svi smo došli na veče sevdaha a dobili veče dzeza, bluza i soula. Dobili smo veče neverovatne svirke koja vam svaku emociju koju imate u sebi napolje izvuče i energije što ne da da se sedi. Nije to bio koncert na kome se sedi, to je bio koncert na kome se pleše i tapše i oseća. Mislila sam, slušajući i gledajući Božu, kako je moguće da je neko tako lep i kao muškarac i kao žena, kako je moguće da je neko muževan na štiklama. Ali ne samo da je moguće, nego ništa drugo osim toga nije moguće. Biće iz nekog drugog, boljeg, uzvišenijeg sveta. Ako bih morala da opišem Božu u jednoj reči, bila bi to reč sloboda. Sloboda da se bude, da se da, da se voli i da se diše sa sobom u skladu. Izlazeći sa koncerta, posle tri sata, želeći još, pitali smo se šta ćemo reći kad nas budu pitali kakav je bio koncert jer to tu, što doživesmo, ne može se prepričati.
’’Ja ni nemam vise rijeci
kada ljubav zbog njih vene
zar ima neko preci
tebi, draga, sad od mene
Moje srce je Pandora
i samo tebi se otvara
ti nemas kljuce
tebe srce vuce’’
Sinoć, subota 22.decembar, u Domu omladine Beograd, koncert drže Letu štuke. Par sati pred početak koncerta, ulicama Beograda šetaju nezadovoljni građani, treću subotu za redom. Nezadovoljni obespravljenošću, nezadovoljni nemanjem, nezadovoljni što se svi, bez izuzetka, barem jednom dnevno osetimo kao najmanja mrvica na svetu koju će baš u tom trenutku još i zgaziti neka ’’vrednija i zaslužnija’’ cipela. Elem, u toj atmosferi nepristajanja i podizanja glave ili, ako je to prejako, a ono barem virenja iz kragne, koncert koji se jednom rečju opiše kao nada. Nada da ima još mislećeg sveta, nada da ima još ljudi koji svi u glas pevaju pesme što nam ih je divni čovek Dino poklonio, a protiv gluposti, protiv površnosti, protiv lopovluka, za ljudskost, za pruženu ruku, za zagrljaj, za poštovanje. Ja sam tako neki sentimentalan tip, dah mi se oduzme tu i tamo kad me nešto gane i plače mi se od lepote. Sinoć nisam disala i došla sam kući razmazane maskare, jer drugačije nije moglo.
’’Otkazite letove, pretrazite oblake
i panika nek' sjedne na presto
zaustavite putnike i namjerne i slucajne
al' ostavite jedno mjesto
Mjesto za dvoje
sto ljube se u mraku
mjesto gdje samo ljubav
mirise u zraku’’
To je moja slika sveta, decembra 2018.godine. I za kraj, i zato jer je taj period u godini, želim nam svima bolju novu godinu u kojoj ćemo biti bolji mi, uvek ’’sa svemirom na ti’’.
’’… ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari. A ima ih. Verujte… ’’ (Mika Antić)