Ne znam da li je dobro ili loše pisati o ovome što namjeravam. To je stvar je kulture. Možda je nekome neugodo ali moja savjest se osjeća ugodno.
Makron ili makaron, kako ga popularno nazivam,krenuo je u kontrolu džamija. Crkve sigurno ne kontroliše.Demokratski rečeno možda one njega.
Raditi karikature Muhameda je kutura poznata kao Šarli ebdo i kažu I sloboda. Sjetim se jednog komentara sa Fezbuka kada je jedan Bosančeros napisao da je sada sloboda I da može da radi šta hoće. Odgovrio sam mu da ne može da me pljuje dok priča jer ću mu odalamit šamar da mu pokažem svoju slobodu. Dodao sam da nije moja sloboda opaliti mu šamar kao i njegova pljuvati men, nego da slooda je spoznata nužnost da moramo poštoivati drugog.
Jedan drugi pametnajković mi je rekao da je moj problem kulture koju sam naslijedio iz Titova doba. Odgovrio sam mu da moja kultura se satoji u tome da čujem šta je neko reako a ne ko je to rekao. Dodao sam još. Kultura je sitem vrijednosti,Postoji nešto sveto o čemu se ne diskutuje,niži vrijednosni par je dobro i loše a još niži ugodno I neugodno.
I u Norveškoj ima makarona. Postalo je popularno paliti Kuran, a prisustvovao sam I izložbi karikatura Muhsmeda. Ne plašeči se razmišljanja ili nemajući strah od razmišljanja, pitao sam se kako jedna kultura u multikulturnom društvu, koja propagira različitosti napada svetinje druge kulture.
Sa takvim sadržajem poslao sam jedan tekst u novine gdje se vodila debata o paljenju Kurana I slobodi. Shodno slobodi govora a ne pisanja, nije mi pušten tekst. Jer kako bi Satr rekoa "pako nije kod nas" ili Kami, "ovga nema kod nas", a ErazmO pisao o hvaljenju ludosti..Znao sam da tekst neće biti objavlejn. U tišini,dakle ne javnom prostoru, pitao sam se.Šta bi se desilo da se pali Biblija ili Ustav Norveške?
Shavtio sam da je bolje da se ne pitam, te sam zao prestao razmišljati I sjetio se česte rečenice Norvežana. Nemoj me da razmišljam.
Možda je za mene dobro da ne razmišljam, ali mi je neugodno pred mojom savješču da ćutim. Iako nisam vjenik,imam islamsku tradiciju kao jedan od identiteta i svetinja. A Kuran je osnov te tradicije koju svako na svoj način doživljava. Neko kao knjigu, neko kao svetu knjigu itd, ali u svako slučaju kao nešto bitno I sveto za tradiciju i kulturu.