Nesvakidašnja knjiga LJUDI I GRADOVI, ispisana na više od sedam stotina strana, koja je prema karakterizaciji pisca, GORANA LAZOVIĆA, možda roman, pojavila se ovih dana, sveža i drugačija da ostavi trag u vremenu i opomene nas da u digitalnom dobu i virtuelnim svetovima postoje živi susret i razgovori. Putopisno-poetska proza pričana i pisana tokom višegodišnjih putovanja i skitanja od Mongolije, Pariza, Rostova na Donu, Beča, Praga, preko Sibira, Jasne poljane, Verone, Irkutska, Venecije, Trira, Krasnojarska, Kijeva, Lavova, Nice, Habarovska, Krasnodara, Minhena, Dolgoprudnog, Karelije, Temišvara, Konstatinova, Istanbula, Sankt Peterburga, sve do Bajkalskog jezera. U knjizi se nalaze i Lazovićevi zapisi sa Volge, doživljaji iz sela Borovaja, kao i pisma iz Donjecka, priče o Tičjem polju, Srebrenici, Ugljeviku i moskovskom Božiću.
“Ljudi i gradovi” vode nas kroz maštenske i “jestastvene svetove”, duševnim kao i realnim prostranstvima, darujući nas, štedro, ali kao u mimogredu, kao da to ni pomena vredno nije, dragulj-rečenicama.
Eto, čitajte i uživajte!
Oči će vam biti ozarene, kao i duša, tako štogod nećete naći na Internetu…to je ono pričanje kraj vatre, u pozni sat, lagano, pred ozbiljnim i mrkim ljudima.
Zašto možda roman? Šta “Ljude i gradove” čini romanom a šta nedostaje da to bude?
Moja nova knjiga je u predvorju klasičnog romana, ima dosta njegovih odlika ali roman nije, mada sam je žanrovski krstio da to možda jeste.
Romanom je čine ljudi i događaji, povezana radnja i vreme kroz koje prolazim kao učesnik i svedok onoga o čemu pišem, ili mi o tome pričaju: negde je to ispovest, neretko samo portret junaka, a najčešće koračanje za njima, sled njihove sudbine, i stalno okretanje za sobom. Otuda i toliko lirskih minijatura, koje povezuju vreme, radnju i ljude, pa i gradove.
Na Tolstojevom grobu naprimer, u Jasnoj poljani, u čuvenoj Dolini tišine, naspram Drveta ljubavi, često sam sretao ljude koji nisu ni znali ime onoga nad čijim grobom stoje, ali su tu došli po turističkom programu, kao one dve Nemice – lezbejke, koje opisujem u knjizi, i kada im je rečeno da su na važnom mestu, one su uzvratile – kad smo već tu, zašto da ne napravimo selfi?
Ovo je knjiga o ovom vremenu, kad moćnici žele da nas uvere da je sveto sve što je grešno, i kad se Raj predstavlja kao dobro snabdeveni supermarket.
Ljudi su danas postali toliko sami da su zaboravili da pričaju sa sobom, ili to čine toliko glasno da nam se čini da razgovaraju sa susedima koje ne poznaju.
I dobro je što ovo nije klasičan roman, za tu vrstu literature ovo vreme nema vremena.
Sad napisati i objaviti knjigu od skoro hiljadu strana ravno je pokušaju samoubistva.
Ali, eto, hoću da verujem, da će doći vreme kad će ljudi koračati uspravno i kad će moći slobodno da kažu da ne pripadaju ni jednoj partiji a da budu poštovani, ne na osnovu onoga što imaju, nego, na osnovu onoga šta znaju.
Moja knjiga nije za svakoga, ponajmanje za one koji će njene korice pokušati da uklope sa bojom nameštaja u spavaćoj sobi.
Morali ste proći dosta gradova i sresti puno ljudi, koliko da bi nastala knjiga?
Tri godine sam pisao ovu knjigu, a koliko sam za to vreme proputovao najbolje znaju moje patike, ove koje sam uramio na verandi, koje su samo u jednom mesecu prošle više od 12 000 kilometara. One su se skoro raspale, zato im ne dam da propadnu. Bile su sa mnom na Bajkalu, tog leta, i u Krasnodaru i još na pet mora, u Sankt Peterburgu, Moskvi, bile su i u Kareliji, na dva sata od Severnog pola, i one sad čekaju da o njima napišem priču.
Ne mora se proći ni puno mora ni puno gradova da bi se napisala ovakva knjiga, ali sam je napisao, jer sam to želeo isto kao što sada hoću da napišem knjigu o poklonima koje sam dobijao na putovanjima. Vidite, možda nesvesno, ja se opet vraćam ljudima i gradovima, onima koji su me gostili, jer u ovoj sobi, gde sada pričamo, deo je njihove duše, mirisa, ovde su i snovi koje sam tamo negde sanjao, neizgovorene reči, evo, čuvam i medveđe nokte iz Sibira, i kad ih dotaknem setim se Ivana Ivanoviča iz Zikova, koji me je izveo na sneg i uz harmoniku mi kazivao Puškina. On mi je poklonio komad brezove kore, i ja ću na njemu napisati pesmu o toj noći kada je Uljana Javorska plivala po snegu.
Otkud želja i potreba za živim razgovorom, susretom lice u lice i pogledom oči u oči u veku sveopšte ljudske otuđenosti i monologa?
To je možda boljka iz detinjstva, uvek sam više voleo da slušam nego da pričam, jer me je ovo drugo puno zamaralo.
Možda me i sad zbog toga bole bolesti koje sam zaboravio!
Priči koja nema mesa ne trebaju moje uši, imam ja u životu prečih stvari, umesto da slušam gluposti, lepše se osećam kad gledam fotografije kad sam bio na grobu Volođe Majakovskog ili da ponovo čitam pisma Marine Tarkovski.
Od loših priča me boli želudac, više nego od loših ljudi.
Međutim, ono što me plaši, čovek je danas zaboravio da priča, i kad to radi, svaka priča biva obojena nevericom, možda i strahom, i sve mu se čini da će mu ono što kaže ući u biografiju koje nema.
Zato, tražeći priče, ja sam nalazio ljude, i odlazio u gradove, gde sam sretao sebe iz detinjih snova, domaštavao u svakom putopisu po neki lik, čak i deo radnje, i ispovedao se svojoj sabraći, obično na groblju, Kafki i Jesenjinu naprimer, sa sobom vodio neku Sonječku, izmaštanu od stotinu zena, i sve to da bih bio uverljiviji, i da bi taj susret sa nekim od sagovornika imao dramski naboj, takav da čitalac oseti nečujni podsmeh kad knjigu ispusti iz ruku.
Danas je čoveka tesko gledati u oči, jer tamo najčešće nista lepo nema da se vidi, ili ima zabezeknutosti kad mu se učini nesto dobro.
No, snalazio sam se, i svi ljudi sa kojima sam pričao uneli su me u neke svoje beležnice, jave se ponekad, neki me zovu bratom, a neki, poput Sergeja Solomatina, jedva čekaju da opet dođem na Volgu, da ćutimo zajedno.
Je li svaki susret sa čovekom priča?
Svaki čovek je soliter za sebe, a ja nisam ljubitelj visokih zgrada, u prizemlju se najkomotnije osećam, i ne marim za pogled iz ptičje perspektive.
Tome su me naučili veliki ljudi, neke knjige i očeve priče.
Rastao sam u Brodarevu, tamo su uske ulice, i misao je takva, i kad god bih se vratio sa brda koje smo zvali Nasova trešnja, otac je pitao – šta si video?
-Ništa! – odgovarao sam.
-Onda je dobro! Od visine se, sine, glava kvari!
Tu istinu sam spoznao kod Jevtušenka, Voznesenskog, Dmitrija Danilova, Vadima Stepancova, kod Rubanova i drugih, koji su, kad ih gledate u kvartovima gde zbog njih dolazi poštar, skoro neprimetni, možda obicniji od devojke koja radi u prodavnici novina.
Jednostavnost je vrlina pameti, a onome ko je pametan ne pada na pamet da izigrava provincijsku bibliotekarku, koja tuguje kad se za njom dziberi ne okreću.
U Vašoj knjizi je veliki broj poznatih i značajnih svetskih imena, obavijenih velom nedodirljivosti, koliko je teško ili lako pričati sa takvim ljudima?
Sve je ovo jedan veliki ringišpil, i kad sednete – nema više skidanja!
Oni su znali ko su, a ja nisam zaboravio zbog čega me primaju.
Ne zaslužuju oni da ih poredim sa ovim nasim”intelelektualcima”, jer se bojim da priča, naprimer, o Kantu i pečenju tek skinutom s ražnja, ne završi u dosijeu tajnih službi.
Za male ljude veliki ljudi imaju samo jednu manu!
Ovo je Balkan, uspeh se ne oprašta!
I sve što ne mogu delom, oni mogu jezikom, onim poganim, da ponize, opanjkaju, da izmisle i posle poližu sve što su popljuvali.
Priča se da ste Kusturičin čovek od poverenja i da ste zahvaljujući njemu stigli i do Patrijarha Kirila?
Ja sam čuo lepšu priču, da ljudi koji brinu o Kusturičinoj bezbednosti brinu i o meni, čak mi donose limun kad se prehladim. I ja ništa ne želim da demantujem, osim toga da limun ne koristim.
Kako gledate na to što je Kusturica bio uz svaku vlast u Srbiji?
Posumnjajte bar malo u moje pamćenje, i proverite koja to vlast u Srbiji nije bila uz Kusturicu, ko to od srpskih vladara nije hteo da mu se dodvori i da bude u njegovom društvu?!
Kusturica jemaliigrač za ove prostore, ako mi ne verujete otiđite u rusko selo Pustoška, ime vam sve govori. Imao sam tamo književno veče, a selo je na granici sa Belorusijom i Litvanijom, i ja pitam – da vam jos nešto pročitam?, a oni – ne, drugi put, pričajte nam sad o Kusturici! U toj ruskoj vukojebini, ti ljudi znaju više o Kusturici nego studenti režije u Beogradu!
Hajde sad, da se zapitamo u čemu je problem?
Verovatno u onom plastu sena na Mećavniku, u onoj goloj ledini, gde je sad pozornica na kojoj su nastupala najznačajnija svetska imena muzike i glume! To je, znate, samo niklo, preko noći, i taj plast sena je, priča se, jednom osvanuo sa ruskom zastavom na vrhu, a to mesto je tako divno moglo da se upotrebi, da Evropa vise ne brine o niklu.
Da li slučajno, Kusturica je i recenzent Vaše knjige?
Možda mu je to greška, teško je mene voleti, a jos teže mi oprostiti što sam uz njega.
Kako ste došli do ruskog Patrijarha ?
Nije bilo teško, sad mi se čini da to može svako! Bilo je puno provera, administracije, pečata, i previše čekanja. Kad sam izgubio strpljenje, javili su mi da mogu da doletim. I, eto, slučajnosti, na aerodromu sam se sreo sa Kusturicom, samo je pitao – otkud ti?
Ima li srećnih ljudi i srećnih gradova?
Možda ima, nesreća se nosi a sreća traži. I kad smo najsrećniji, tražimo još. Zato nam je tuga na vratu, zato smo retko svoji. Gradove čine ljudi, a ljudi gradove. Jedno bez drugog su sirotinja. To je kao i u ljubavi, uvek je dobijao onaj ko je gubio, imao je na kraju o čemu da priča.
Do koliko ljudi i koliko gradova su do sad stigli Vaši “Ljudi i gradovi”?
Ne znam dokle su došli moji LJUDI I GRADOVI, meni je važno da putuju. Noćas su bili u Boljšoj teatru, juče u Peredelkinu, pa u Trebinju, ima ih u Smederevu, Beogradu, Ugljeviku, Subotici, stigli su i do Mećavnika!
Kako je Kusturica reagovao?
Bio je ogorčen, rekao je – knjiga tek izašla, a već hit! To, stvarno, nema smisla!
Kao pisac kako komentarišete poslednje odluke u Hagu?
Pravda je dostizna i u nju verujem, samo me čudi što se sad ne oglašava Boris Tadić.
Vaša knjiga će uskoro biti objavljena i na ruskom jeziku?
I to u prevodu velikog Igora Tovstonoga, sjajnog čoveka i velikog filologa, i hoću da je promovišem od Bajkala do Pustoške, a posle da sednem u voz i da iz Moskve odem do Vladivostoka, transibirskom prugom, da se sretnem sa junacima knjige, da ih okupim, kao i one iz Mongolije, tamo negde oko Irkutska, da ih zagrlim, i kažem – ostajte srećno, ja idem dalje!