Ćale konačno izvadio novu ličnu kartu. Posle trideset dve godine!
Prošle godine išao ja u MUP da nešto završim, trebala mi njegova lična karta. A, ona izdata 1986-e. Ja te godine išao u vojsku. Bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu, u Meksiku. Ono, kad je Maradona Englezima ćušnuo loptu u gol rukom. Ćale tada bio mlađi nego ja sada, imao kosu, još uvek plavu. Zulufe i brčiće imao. Pravi istočnonemački zavodnik. Dugo je radio tamo, pa pokupio modne krikove tadašnje DDR.
Elem, dam ja devojci na šalteru u MUPu sve što je trebalo od papira i sve je išlo kao podmazano dok ne dođosmo do lične. Devojka zagleda malu braon knjižicu, sa utisnutim zlatnim grbom SFRJ, okreće je, prevrće, pa je pažljivo otvara, a sa crno bele sličice joj se smeši egzamplar iz nekog prohujalog vremena, kada se ona još nije ni rodila.
-Šta je ovo? – pita.
-Lična karta. – kažem.
-Je li ovaj čovek uopšte živ?
-Veoma, – kažem – ima bolje nalaze od mene…
-Sačekajte. – kaže ona, ustaje i odlazi.
Ok, čekam. Spreman na blamiranje.
Pojavljuje se vrlo brzo u pratnji energične gospođe koja mlati ćaletovom ličnom kartom. Polako, bre, ženo, to je staro trideset godina, i još oprano u veš mašini zajedno sa pantalonama nekoliko puta! `Oćeš da se raspadne?!
-Šta je ovo?! – pita i ona.
-Lična karta. – kažem.
-Ovo je, gospodine, nevažeći dokument! – kaže.
-Tu piše ‘važi trajno'…- kažem.
-Ali, ova država se raspala pre četvrt veka!
-Lična karta nije…mada, i ona je tu negde…
-Mora nova lična! Ovo ne može!
-Nema novu…
-Neka izvadi.
-Neće.
-Kako neće?! Mora!
-Neće, – kažem – ne znate vi njega… On sa tom ličnom kartom podiže penziju već dvadeset godina. I nova mu ne treba, kaže. Sve smo probali.
-Je l’ on obavešten da je Tito umro i da Jugoslavija odavno ne postoji?!
-Jeste, – kažem – i mnogo mu je žao…
-Dobro…- kaže ona nekako snuždeno – I meni je… Ali, to nije tema… Mora da ima nov dokument.
Gleda onu ličnu kartu, pažljivo je okreće u ruci.
-A, šta beše ono Vama treba? – pita malo blaže.
Kažem šta mi treba.
-Dobro, – kaže i pruža devojci ličnu kartu – Marina, završite ovo… Ali, mora da izvadi novu ličnu, razumete?
-Ja razumem, – kažem – ali on ne razume.
-Pa, urazumite ga! Doviđenja.
-Doviđenja, gospođo. I hvala Vam!
I urazumili smo ga. Trebalo nam je samo godinu dana…
Gledam ga danas, dok studira svoju novu ličnu kartu i svoju fotografiju na njoj. Na licu mu neka seta.