Laž ima draž. Onoliko priča koliko i autora, a svaka različita. Pa se pitam gdje je tu istina. Na prvi mah bi odgovorio da je istina u meni, ali ako uzmem u obzir činjenicu da sam se mnogo puta uhvatio kako lažem sam sebe, onda i ta teorija pada u vodu. Sve je prerelativno da bi bilo istinito. Usudio bih se reći da istina ne postoji u ljudskom mozgovnom domenu. Možda je istina ljudska izmišljotina, isto kao i teorija apsolutnosti. Ako znamo da je materijalna nula izmišljotina za apsolutnost, jer je i ona relativna u odnosu na nešto, iz toga bi proizašlo da je i čovjek nula ukoliko se smatra apsolutnim, univerzumsko ništavilo. Dakle, čovjek je laž. Niko nije ono kako ga mi vidimo, niti je on ono što on misli da jest. Ako postoji apsolutnost, onda je to Bog. Čovjek kada pokuša da se potraži obično se još više izgubi. Tada logika postane nelogična i vodi do svijesnoti svoga neznanja, ljudskoj kratkoumnosti, ovozemaljskim zabludama. A ljubav, ipak je to savršena podvala prirode i još savršenija laž. Ljubav je ono kad nas dvoje tako lažni istinski bojimo snove, nemilosrdno i ludo ih u sebi množimo i činimo svetim. Ni sam život nije ništa drugo do življenje za laž. Laž uistinu ima draž.
