Bilo je to nekog prolećnog popodneva, neke nedelje1980-e, možda ‘81-e. Nas dvoje smo stajali na uglu Gospodar Jovanove i Višnjićeve i prepirali se na koju ćemo stranu. Onda me odjednom zgrabila za ruku.
– Vidi!
– Šta?!
– Tamo! – pokazala je očima negde preko puta.
I dok sam se ja osvrtao, ne znajući gde da gledam, ona me povuče preko ulice i ne pogledavši da li ide neki automobil.
U susret nam je dolazio jedan stariji gospodin. Stajali smo i gledali kako nam se približava. Delovao je zamišljeno. Bio je visok i mršav i hodao je sporo.
– Ko je to? – pitao sam.
– Ćuti. – šapnula je.
Stezala mi je ruku sve jače, kako nam je starac bivao bliži. Kada je konačno stigao do nas, ona se podiže na prste i reče :
– Dobar dan, čika Mešo!
On podiže pogled ka nama, klimnu glavom i prijatno se nasmeši :
– Dobar dan, djeco.
Zatim je ćuteći gledala kako se stari, prijatni gospodin udaljava pustom ulicom i dalje mi stiskajući ruku.
– I? Ko je ovo?
– Meša Selimović, kako ko je… – reče, prateći ga pogledom. – Tu živi… U Jovanovoj…
Onda pogleda u mene.
– Rekao nam je – dobar dan…
– Pa, šta je drugo mogao, kad si ti njemu prva rekla…
Ona me blago munu laktom.
– Glupane jedan… Nisi svestan ovog trenutka! Naš najveći živi pisac ti je rekao dobar dan…
*
I od tada, kad god prođem tuda, pogledam na onu stranu odakle se pojavio tog dana. Ponekad mi se učini da vidim njegovu visoku i mršavu figuru kako mi lagano prilazi.
– Dobar dan, čika Mešo… – šapnem.