„Bolje iskren neprijatelj, nego lažan prijatelj”. Čuo sam ja za to i ranije ali nisam baš kontao šta pisac hoće reći. Godine prolaze, a iskustva sa prijateljima se nižu. Nižu se prijateljstva, poznanstva, drugarstva… Upoznajem svoju i prirodu ljudi oko mene. Iskustveno, naravno. Volim knjige, ali se u njima ne može pročitati niti naučiti emocija tuge, bijesa i razočarenje kada te izda prijatelj.
Naravno, to što mi nekog smatramo prijateljem ne znači da i taj neko misli isto o nama. Doživljaj je subjektivan. Ako nisi smatran prijateljem, ponašanje (ne)prijatelja je opravdano. Donekle!
I tako se ogoliš pred prijateljem, pustiš ga da ti priđe s leđa, da te uhvati nespremnog, ranjivog. Neprijatelja gledaš očima straha, spreman na fajt. Spreman na iznenađenje. Zato više rani metak od prijatelja nego od neprijatelja. Pancir je skinut, a prijatelj puca iz blizine i zadaje dublju i težu ranu. Lijepo je imati neprijatelja. Iz njegovih napada učiš o sebi. Sagledaš svoju obranu, slabosti, ojačaš.
Iskren neprijatelj ti pomaže da stvoriš taktiku obrane i njegova kritika te čini jačim. Iskren prijatelj osjeća tvoju bol, naprosto je tu i šuti. Znaš da postoji i to je sasvim dovoljno!