(inspirisano istinitom misterijom)
Oplakujem jednu kurvu. Juče smo je sahranili uz najtvrđe počasti, kako se, kroz uplakani osmeh, našalila jedna od njenih sestara. Bilo nas je sedmoro, troje ožalošćenih, tri grobara i pop. Kurve nemaju mnogo prijatelja. Iskrenost je uvek samotna.
„Ajde, pope, jedan Oće naš, pa da idemo. Vidiš da smo u radnom odelu.“ Zacerekale su se. I ja sam, skriven iza vunenog šala i kape, posmatrajući ih sa pritajenim divljenjem. Došle su, po velikoj hladnoći, noseći na sebi tanke, kratke jakne, mini-suknje i čipkane čarape, u nameri da je isprate onako kako i priliči njenom životu. Gledajući ih kako drhte kao dva odevena kostura, držeći pod ruku jedna drugu, ponovo sam pomislio na to kako je teško biti kurva u jednoj palanci, koliko života u životu je potrebno za to, koliko iskonskog… Posebno u Kučevu, lepoj, a ukletoj varošici Homolja. Dok je pop Ristan mrmljao skraćenu verziju pogrebnog slova, zbog hladnoće, ili toga što ni sam nije verovao u budući život upokojene (ali je, ipak, pristao da joj očita opelo za petsto maraka, kako i dolikuje njegovom hrišćanskom imenu), podigao sam pogled prema okolnim brdima, izbledelim šumama, zasađenim u neka davna vremena, rukama ljudi koji sada počivaju ovde. Da li su ikada pomislili kako će ih te šume čuvati sada, štiteći ih od jakih naleta vetrova i napada osvajača sa nekih udaljenih, njima nepoznatih groblja. I mrtvi vode svoje ratove. Visoka stabla s lakoćom podnose teret snega na sebi. Ta garda nad mrtvima, pod čijom prividnom nepomičnošću klizi smolasta, zgusnula krv, spravljena za velike hladnoće, bdi bez osećaja samoodricanja. Pod zemljom, njihove korenite ruke čvrsto su isprepletene i tako hrane jedno drugo u teškim vremenima, kao što se pingvini stiskaju jedni uz druge, formirajući telesni krug toplote koji im omogućava da prežive antarktičku zimu. To je osećaj pripadnosti cilju. Za razliku od ljudi.
* * *
“Ljudi su kurve!” uzviknu Marta i podiže čašicu vinjaka, značajno, kao da nazdravlja tim rečima.
Pogledao sam je. Istresla je piće u sebe sa gađenjem.
“Huh… nalij još jednu.” Tresnula je čašicu na šank.
Završio sam poliranje poslednje pivske čaše i odložio je na staklenu policu pored ostalih. Caklile su se, kao oči pijanca. Prebacio sam krpu preko ramena i uzeo čašicu sa šanka. Dozirao sam piće i spustio ga ispred Marte.
“Još ovo i idemo.” rekoh umorno.
Bilo je kasno, skoro tri sata posle ponoći, i već me je hvatala nervoza od želje da zaključam i odvučem se do kuće. Samo mi je falilo da unutra banu neki zanemeli, meni dobro poznati životi, iskrzane duše koje bi cevčile jedno pivo do jutra, tražeći da im puštam Cream i Journey, iznova i iznova. Osedeli i oćelaveli, onemoćalo bi klimali glavom u ritmu muzike, tresući drhtavim prstima pepeo cigarete na šank, po podu, nesvesno, zanešeni, opijeni iznenadno vraćenom mladošću, u doba kada su im zubi bili beli, a pokreti gipkiji. Ali, zavrteni nebeskim točkom, sada su tu gde jesu, sa pivskom flašom u ruci, propalim rok-brakom i decom, začetom u šatoru na Omladinskim radnim akcijama, koju sada jedva da viđaju jer su odavno odlutala u daleki svet u potrazi za nekim boljim životom. Obično bi, kada im pustim pesmu Sunshine of Your Love uperili kažiprst u mene, kao znak mog poštovanje prema njihovoj prošlosti. Lupali bi pesnicama o šank, vičući kako je Džindžer Bejker najbolji jebeni bubnjar na svetu. Gledao bih njihova iskrivljena lica, kezeći im se zaverenički, kao da sam nekim čudom živeo u tom vremenu i razumeo njihovu patnju. Ali, ne noćas. Noćas sam bio pakostan i bez želje za (lažnim) saosećanjem. Samo sam želeo da Marta ispije piće i krenem. Spustila je glavu i počela da pretura po tašnici. Pretpostavio sam da traži novac. Kosa na temenu joj je blještala, a svetlost je poigravala na njoj kao na pozornici.
„Batali, ovo ide na mene.“
Podigla je glavu i nasmešila se. Jamice na obrazima još više su suzile njeno usko lice.
„Dogovoreno… sledeći put ja plaćam!“ Podigla je prst značajno. Delovala je ljupko u tom trenutku. Bila je, zapravo, od retke vrste žena. Pretenciozno lepa, sa crnom ravnom kosom, koju na filmskim posterima imaju egipatske princeze, ili kurve, a za koju nikada niste potpuno sigurni da li je prava ili lažna, i davala je njenom licu sumoran izraz. Imalo je sve to izvesnu privlačnost, naročito kod muškaraca koji su sa sobom nosili nesvarenu prošlost, kao ja. Šminka na njoj bila je napadna, naročito jarkocrveni karmin. Nikada ga nisam voleo.
Obukli smo zimske jakne, zapravo, Marta je imala vuneni kaputić, kurvinskozelene boje (pomislio sam) i pošli. „Možemo do pola puta zajedno“ dobacio sam Marti, uvukavši glavu pod kragnu.
Noć je bila ledena, tiha i suva. Zver zime se dobro pretvarala pred ljudima sakrivenim u svojim toplim sobama, delujući pitomo pri pogledu kroz prozor. Ali, čim biste iskoračili na kućni prag grabila bi vas svojim zubima i nosila u čeljustima kao izdresirani pas, puštajući vas tek na sledećem odredištu, zadovoljno dahćući zbog obavljenog posla. Marta je samo slegla ramenima i strpala ruke u džepove kaputića. Ulice su, srećom, bile puste u ovo doba. U meni je, kao zmija, siktala želja da ne naletimo na ikoga. Bilo me je stid da me vide sa Martom. Palanka ne priznaje slučajnosti. S druge strane, jeftina pomisao o boji njenog kaputa iziritirala je moju bednu savest i reagovao sam pokajnički. Udarac bičem po svojim leđima i sve će mi biti oprošteno. Kako je lagodno funkcionisao svet u meni. Martu sam poznavao iz viđenja, povremenih dolazaka u kafić u kojem sam radio, kao i priča kako je nekada iza Doma kulture pušila klincima za 200 dinara, a sada se jebe za dobre pare. Nisam bio siguran kolika je to cifra.
„Lepo je raditi u kafiću, je l’ da?“ okrenula je glavu prema meni.
„Da, okej je.“ odgovorio sam nezainteresovano, i ne pogledavši je.
„Zašto?“ posmatrala me je uporno, kao dete. Mogao sam da osetim njen pogled, činio je da se osetim neprijatno.
„Kako to misliš, zašto? Otkud znam… dobra je lova… zezanje…“
„Kradeš li?“ upitala je naglo, nakezivši se.
Ovo pitanje me je zateklo nespremnim. Ispružio sam ruke u samoodbrani.
„Kakvo pitanje… svi konobari uzmu nešto sa strane, zavrnu nekog pijanog gosta, zakinu gazdi.“
„Mogao si samo reći, da – kradem.“ nasmešila se. Ćutao sam. Istina više boli kada se izgovori.
Pomislio sam šta mi je uopšte trebalo da je pitam da krenemo zajedno, kada je polupijana i bezobrazna, istovremeno osetivši želju da se nekako opravdam pred njom. Ali, zašto njoj, zašto nebitnoj, skoro nepoznatoj osobi? Ipak, ostao sam nem.
„Zlato ne hlapi, zlato nije voda… zlato je vječno đubre, jer kapital je smrt, koja ne iščezava… ne mijenjam se, samo se moja vrijednost ljulja“
Zastao sam i pogledao je.
„Šta ti je to?“
„Šalamun, slovenački pesnik… pravi pesnik, ne seronja. Ti ne čitaš?“ Nije ni čekala da joj odgovorim. „Šteta je…“
Slegao sam ramenima, izgovorivši s naporom „Ne baš, nemam više vremena za to.“
„Naravno,“ nasmešila se, „ljudi oduvek slabo čitaju, to iziskuje veliki napor za njihov nedojebani mozak.“
„Ma daj… Šta si ti, neka intelektu-alna…“ u trenutku sam zaćutao.
„…kurva!“ vrisnula je Marta, najednom pobelevši u licu. „Hajde, reci! Šta je, maca pojela jezik, a?! Ljudi ne umeju više da budu iskreni! Jesam kurva, pa šta? Kurva koja je trebalo da završi književnost na jebenom sveučilištu u Zagrebu… A ti, šta si ti?! Za razliku od tebe, ja to… ja to… bar umem da priznam.“ Zamukla je.
Namerno sam ućutao maločas, pustivši je da sama izgovori sve ovo. Želeo sam da je ponizim i uspeo sam u tome, ali, već sledećeg trenutka, videvši njeno zgrčeno lice, postalo mi je jasno da sam ponizio samo sebe. Zverao sam uokolo iz straha da neko ne naiđe ili se probudi usled njene vike. I u ovoj situaciji, stid od osude javnosti bila je jača od moje biti. Ili je to bila moja bit – šta drugi misle o meni?
„I, znaš… znaš…“ zamucala je, podstaknuta ujedom koji sam joj naneo, „posmatrala sam te još letos, sedeći jedno veče za šankom, i…“
„Šta ima ti mene da posmatraš?“
„Ne, ne, pusti to sada. Slučajnost. Bila sam sama to veče i bilo mi je dosadno. Gledala sam kako poslužuješ goste, nosio si neku idiotsku, crnu Versaći košulju, šarmirao goste glupim šalama samo se blago osmehujući na njih, ispunjavao im muzičke želje znajući da će ti posle ostaviti bakšiš. No, ja sam posmatrala tvoje oči. Ledene kao ova noć. Još više, rekla bih, mrtve. I gledaj te tvoje prste, dugačke i nežne, nisu predodređeni za ovaj posao. Šta ti tražiš tamo, a? Nisi ni visok, ni krupan, kad bi ispala neka frka sigurno ne bi ni umeo da se potučeš kao pravi konobar, muškarac. Šta radiš tamo, a, lepo te pitam? Znam, znam, rekao si, lova, lova i ribice.“
„E, Marta, aj ne seri, pijana si i sada samo…“
Uhvatila me je za ruku i okrenula sebi. „Ja pijana? Ja? Ne znaš ti koliko meni treba da se napijem. Ne-maš poj-ma.“
Otrgao sam se. „Aj pusti me, bre. I zašto mi pričaš sve ovo, šta hoćeš? Ne razumem te.“
„Ne, ne,“ uperila je prst u mene, „nisam još završila, stani. Stani!“ Tek kada sam joj uhvatio pogled shvatio sam da je ozbiljna, ali i dalje nisam razumeo šta hoće od mene. „I to veče, to veče… deset puta ti je prišla neka klinka, znam je iz viđenja, i molila da pustiš njenu omiljenu pesmu. Ne znam koju, nije je spomenula. To samo znači da si je ti već znao. Nabacivala ti se, verovatno stalno i dolazi u kafić zbog tebe, ko zna. I taj, taj poslednji put kada ti je prišla, uhvatila te je za ruku dok si bio u trku oko posla, i pogledala te je umilno kao mače. Znaš šta si ti uradio? Pružio si joj poslužavnik i rekao pridrži ovo, molim te. Ona ga je nespretno uhvatila, a ti, ti si je u tom trenutku uhvatio za sise. Tek tako, niotkud. Ruke su joj se tresle od težine poslužavnika ali nije smela da ga ispusti. Samo je ciknula, od iznenađenja i užasa, i zajapurila se kao da si je skinuo golu tamo! Sigurna sam da mala nije još ni napunila osamnaest godina. Možda si bio prvi koji ju je pipnuo, čoveče, jesi li svestan toga? Kreteni u kafiću smejali su se kao ludi na tvoju tačku, a ti si samo zgrabio onaj limeni poslužavnik iz njenih ruku i odjurio napolje kao da se ništa nije desilo. Da li si ikada pomislio kako si joj tada možda promenio tok života, kako si bio okidač koji je imao šansu da nikada ne opali. Da li si?!“
Marta je, sva zadihana, shvatila da viče na mene, i zaustavila se, otvorenih usta, iz kojih je kuljala para jedne krhke lokomotive koja je vukla za sobom vagone prošlosti, kao utvare kojih se neće nikada osloboditi. U tom trenutku pored nas je prošao neki automobil i zasvirao. Oboje smo okrenuli glavu u njegovom pravcu. „Moram da idem,“ reče Marta „vidimo se.“ Nisam je ništa pitao. Svi u Kučevu smo dobro znali čiji je to auto. Članova Bude nije bilo mnogo, a svi su vozili crne automobile sa zatamnjenim staklima. Buda je bila jedina sekta u okolini. Po jednima, doselili su se ovde posle Drugog svetskog rata sa istoka, po drugima, mnogo ranije, još za vreme Turaka, i to iz samog Rima, ali to više nikome nije ništa značilo. Došli su sa jednim saznanjem o nama, da ćemo prodati i rođenog oca ako to zatreba, i to su i iskoristili. Pobili su najpre ono malo pametnih glava, sve što su mogli da nađu od vlaških vračara i njihovih potomaka, a potom su sve iole vrednije poslove stavili pod svoje okrilje, zavadom i strahovladom. Od njihovih (vidnih) obeležja danas se zadržalo samo nekoliko; ćelava glava, sat na desnoj ruci i žene koje su po plodnosti pažljivo birali i sa kojima se nikada nisu pojavljivali u javnosti. Kako i zašto se Marta spetljala sa Riđim, jednim od glavnih članova Bude, nisam znao. Od tada se znalo da ima njihovu zaštitu, a možda je to i doprinelo glasinama o jebanju za dobre pare.
I ostatak puta proveo sam sa Martom u mislima, uvukavši vrat još dublje pod kragnu jakne. Osećao sam pritisak njenih reči, iako sam se trudio da sve to pripišem pijanstvu i hirovitosti jedne izgubljene osobe koja daje sebi za pravo da ljudima govori ono što misli. Takođe, pokušao sam da se prisetim scene o kojoj je govorila, ali je sećanje bilo mutno, daleko, pomislio sam kako mi ništa ne znači, čak ni ta devojka. Da li je moguće da sam postao bezosećajan? Živeo sam pojednostavljenim životom palanke, zatvorivši svoje demone u hladnu sobu prošlosti iz koje bi, tek ponekad, provukavši se ispod vrata, izletao dah nekadašnjeg vetra i dodirivao me ledenim prstima po grudima. Dah od kog bi se moje telo streslo, kao žica, otpuštena na titraj od kidanja, i ja bih se naglo budio iz sna sa topotom srca u grudima, koji bih, srećom, veoma brzo zanemario, okretanjem na drugu stranu, a zapravo, okretanjem leđa demonima, i padao iznova u san. I zašto je Marta spomenula knjige? Otkud to da čita meni nepoznate pisce? Njoj ne pripadaju knjige, ona je obična kurva. Bio sam ljut, ja, koji sam odrastao uz knjige, a nisam ni znao ko je taj Šalamun. Doduše, moja ljubav prema knjigama odnosila se na stripove, trilere Kena Foleta, Roberta Ladlama, i mladalačko drkanje uz Lustbadera. Nisam imao dodir sa njima već godinama, takođe ih zaključavši u nekoj sobi, zajedno sa mladalačkim snovima i uzletom strasti koji oni donose. Snovi, snovi, otišao sam iz svog života, potkradam, ne, kradem ljude, Marta je bila potpuno u pravu, ali ipak sebi dajem za pravo da očekujem drugačiji, ispunjeniji život. Što sam se više približavao kući, sticao sam utisak kako mi lice mrzne i pretvara se u mozaik ledenih kockica, postajući neprepoznatljivo sopstvenom vlasniku.
* * *
Sledeće noći počeo je da pada sneg. Marta je, zajapurena u licu, ušla u kafić, kinuvši glasno.
„Mater ti jebem!“ rekla je više za sebe i skinula belu kapu, zatim i kaputić, istresavši sa njega sitne pahulje, koje su se topile pre nego bi i dodirnule pod.
Sela je za šank. Pogledali smo se. Osećao sam se nelagodno, kao da nemam odeću na sebi. Trudio sam se da to ne pokažem i samo sam podigao bradu u njenom pravcu.
„Vinjak i pivo.“ odgovori Marta.
„Da nije mnogo?“ dobacio sam, uzimajući čaše sa police.
„Nije,“ nakezila se, „pivo je za tebe.“
Osmehnuo sam se tupavo, stavljajući piće na šank. Namignula mi je dok smo nazdravljali.
„Ej, izvini za ono noćas… preterala sam.“
„Jesi.“ Izgovorio sam ovo tako brzo da nam je oboma bilo jasno da je to bila laž. No, prećutali smo oboje, pijući zajedno do kraja vremena i razglabajući o knjigama koje voli i o kojima je govorila sa zanosom.
Te zime sam još jednom odrastao. Marta mi je, s vremena na vreme, donosila svoje omiljene pisce, pretežno poeziju, i ponovo sam počeo da učim da čitam. Ponekad bismo dugo u noć ostajali u kafiću, sami i izopšteni, razgovarajući o svemu i svačemu, iako sam pre toga morao da je pitam da li će to da mi napravi problem sa Riđim i članovima Bude. „Ne budi pičkica,“ pogledala me je, „i, ne, nećeš imati. Ja sam sa njima odavno napravil dil.“
„Kakav dil?“
„Tu sam kada im zatrebam, i to je to. I ne pitaj me više o tome, jasno?“
Samo sam ućutao. Taj dil me nije ni najmanje interesovao. Želeo sam samo da se osećam sigurno.
Nije se čak stidela da ponekad govori i o svom poslu. Ipak, kada sam je jednom prilikom upitao, zar joj se ne čini da, na neki način, i ona krade, od žena koje su u vezi ili braku sa muškarcima sa kojima se tajno viđa, odlučno je odmahnula glavom i odgovorila kako to nije tačno. Ona, zapravo, samo spašava da njihov odnos opstane, hraneći potrebe muškaraca koje nisu mogli dobiti kod kuće. Nisam ni pomislio tada kako je teško, skoro nemoguće ubediti Martu u suprotno od onoga u šta duboko veruje. Iako smo postali neka vrsta prijatelja, ja sam i dalje bio suviše slab da bih je pozvao svojoj kući, a kod nje se nije moglo. Marta je živela u staroj kasarni, zajedno sa stotinama drugih izbeglica koji su dovedeni ovde jedne davne noći, kao na pogubljenje. I država, poput kriminala, najbolje funkcioniše u mraku. Tek, iz dana u dan, počeli su se pojavljivati u gradu, prestavši da budu samo glasine, novinska vest, ili prizor na televiziji. Ovog puta bili su to ljudi od krvi i mesa, grlati i drugačijeg narečja, koje smo mi posmatrali sa endemičnim saosećanjem, i, verujem, čuđenjem, kao što se posmatra trapezista, ili klovn, u cirkusu. Plaćena sedišta na kojima smo sedeli u publici bila su idealno mesto za ljubav. Lako je voleti sa bezbedne udaljenosti. Sećam se, za Martom su žene govorile „prava lepotica“ i „sirotica mala“, u zavisnosti od trenutne prenadraženosti određenih osećanja u sopstvenom životu. Njena porodica je ubijena u ratu u Hrvatskoj i to je bilo jedino što se sigurno znalo u vezi nje. Detalji u vezi toga su dolazili i odlazili vetrom palanačke imaginacije, kao vesti u četrnaestom, ili bilo kom drugom veku. Uostalom, ljudima su potrebna daleka dešavanja zbog fiktivnog izmeštaja u drugi, lepši život. Niko nije toliko srećan da ne poželi makar još nešto. Ali, uprkos glasinama nisam se usuđivao da joj spomenem bilo šta o njenoj porodici, smatrajući Martin izbor da ne govori o tome kao jedini postojeći. Ono što je bilo najvažnije, otkrivao sam koliko je ona drugačija osoba od one kojom se predstavlja.
I, da, nakon nekoliko meseci druženja sa Martom i preispitavanja njenih zapažanja bio sam spreman da dam otkaz. Zaposlio sam se u banci i usporio otkucaje srca.
Vreme je prolazilo. O njemu jedino ne razmišljam kada sam potpuno usredsređen na ono što radim. Tek po završetku rada, u meni se začne misao o vremenu, i, pogledavši na sat, shvatim da je izvesno vreme prošlo. Sećam se da, kao dete, nisam imao problem sa tim, mogao sam juriti i skakati sa drugarima do beskonačnosti. Tek kada bi neko od roditelja povikao sa terase da nismo normalni i kako je već odavno pao mrak, te da moramo da se, oborene njuške, povinujemo rečenici „dolazite smesta kući!“, doživljavao bih pojam o vremenu. Ali, svakako ne na ovaj način kao odrastao. Mi, tada, nismo bili svesni da je mrak već odavno pao, to nas nije ni najmanje zanimalo.
Kako god, vreme je teklo. Posao u banci sam obavljao sa velikom odgovornošću, poput mašine. Izvesnu zabavu pričinjavalo mi je druženje sa prijateljima, ali jedina istinska draž bila su povremena viđanja sa Martom, koja bi sada, ne češće od jednom u mesec dana, svraćala i do moje kuće, donosivši mi knjige za koje je smatrala da moram da ih pročitam. Iako ju je moja majka prihvatila kao bilo koju drugu devojku koja bi došla (uglavnom zato što se nikada nije ni mešala u to sa kim se viđam), jasno se u vazduhu osećala doza podozrenja koju je imala. Palanački tračevi su kao kuga, brzo se rašire i ubiju svaku mogućnost i same pomisli da možda nisu istinite. Verovatno se zato Marta i nije nešto dugo zadržavala. Popili bismo kafu na mojoj terasi „jer je zaklonjena od ljudi, a ja sve manje živaca imam da ih gledam“, kako je rekla Marta još prilikom prvog dolaska, isćaskali se i ona bi brzo izmislila neki razlog da ode.
* * *
A onda je jednog dana Kučevom pukla vest. „Jesi li čuo, jesi li čuo?! Riđi je zgazio malu Žike Palamude! Onu od četiri godine! Vozio je, kažu, 150 na sat, zamisli! U sred grada, 150, čoveče!“ Napravio sam zaprepašeni izraz na licu, ali ne mogu da kažem da me je vest nešto posebno potresla jer te ljude nisam dobro ni znao. Bilo mi je žao tog mladog života, tragedije same po sebi, ali to je bilo sve. Više me je pogodila vest o tome kako je sa Riđim u autu bila i „ona mala Marta, znaš je ti“, sa pakosnim migom koji bi mi uputili. Nekoliko puta sam je pozvao na putu do kuće ali joj je telefon bio isključen. Narednih nedelju-dve često sam joj slao sms poruke koje nisu ni bile primljene, dok na kraju nisam odustao i od toga. Sahrana male Milice prošla je nezapaženo. Žika Palamuda je bio lokalni pijanac i siromah, te se više govorilo o tome kako je Riđi zbog njenog ubistva proveo samo to popodne u stanici policije i da nikada nije ni otišao u zatvor, zahvaljujući svom ocu Željku, koji je bio vrhovni poglavar Bude. Nikada se oni nisu bavili politikom ali su zato sve držali u šaci. Uostalom, posle nekoliko misterioznih nestanaka ljudi koji su se pobunili protiv njih, niko više nije smeo ništa javno da progovori. A na slavska i kafanska ogovaranja oni nisu ni obraćali pažnju. Priča oko Milice se brzo zataškala, kao i šuškanja oko toga. Svako od nas je to prihvatio kao najnormalniju stvar te se život u Kučevu veoma brzo vratio na staro.
Verovatno se nikada više ne bismo ni videli da nisam dobio premeštaj u Požarevac, napredujući polako na poslu, a ona je nekako čula za to. Jednog dana mi je samo stigla poruka od nje, vidimo se večeras na mostu, i to je bilo dovoljno. Obale Peka je u gradu spajao samo jedan most. Delio je grad od brda i pećina u njima, u kojima su se članovi Bude okupljali s vremena na vreme, izvodili tajne rituale i odlazili u lov na žene koje su se bavile vlaškom magijom. Ono malo preostalih, pričalo se, odavno se posakrivalo po brdima Zvižda i Homolja, živeći u večnom strahu od njih. Čekala me je, sa flašom vina i dve čaše u ruci. Bio sam zaprepašćen njenim izgledom. Obrijala je glavu, i sada se mesečeva svetlost, koja se nekada odbijala sa crne kose, obrušavala na njeno teme kao neki nepoznati, uznemirujući znak. Presekla je moju reakciju, nasmejavši se i gurajući mi flašu vina u ruke. „Šta me gledaš? Drži ovo, hajdemo. Idemo na plažu da proslavimo.“ Spustila se prema nasipu ne sačekavši da išta kažem. Možda me je to i otkravilo, ta njena nehajnost, te sam se samo okrenuo i pošao za njom.
Bauljali smo nasipom. Uska staza pred nama se jedva nazirala. Katkad bi, na zavojima, oprljena bledim zracima mesečine, naglo zasijala, a Marta i ja bismo se u tom trenutku pogledali, istovremeno podvrisnuvši od čuđenja. Njeno lice, oivičeno tamom, delovalo mi je neprirodno iskrivljeno, nekako raskidano i ružno. Sigurno i moje njoj. Izgledali smo kao neki ukleti mladenci, ja sa flašom vina, ona sa dvema čašama u rukama. Stigao sam korak pre nje do plaže i strčao niz nasip. Marta je, spuštajući se, zavrištala „eee-eeej“ i zaustavila se na mojim leđima, raširenih ruku, kako ne bi razbila čaše. Oslonila se grudima na mene i zagrlila me. Bio je to najbliskiji dodir koji sam doživeo sa Martom, suviše kratak da bi se pretvorio u neku seksualnu želju. Šljunak pod nama je krckao. Činilo mi se kao da se nalazimo na nekoj plantaži oraha, koje lomimo svakim korakom. Nad nama, mesec je disao punim plućima, ližući nas jezikom svetlosti. Konačno smo seli, teško dišući. Pružila mi je vadičep iz torbice a ja sam, brže-bolje, otvorio flašu.
„Ne gubiš vreme.“ Nakezila se.
„Dosta je bilo. Izgubio sam ga već dovoljno.“ Uzvratio sam, oslonivši se na laktove.
I, zaista, otkako sam upoznao Martu kao da sam ušao u neku aferu sa novim životom. Počeo je da me proganja osećaj nedostatka vremena, osećaj strepnje da će me nuspojave života, kao besomučno gledanje sportskih utakmica i holivudskih filmova, izlasci u grad sa prijateljima i dokoličarska čavrljanja uz pivo i cigarete, bilo šta što će me odvojiti od harmonije sopstva, usporiti tok mog života, kao što je reka na ovom mestu usporavala i, pregrađena stenovitom branom, pretvarala se u elipsasto jezerce, u kom se voda brzo mutila, kao nevoljeni izraz lica u ogledalu. Osećao sam, hvatala me je Kunderina „nepodnošljiva lakoća“ (Martin uticaj) i povlačio sam se u sebe, kao u neosvetljenu rupu, u neko nepoznato ja.
„O čemu razmišljaš?“ upitala me je.
„O tome da li bi ovo trebalo da bude srećno ili tužno veče.“ Tako sam se osećao.
„Ne seri,“ brecnula se, „ideš pedeset kilometara odavde, a ne pet hiljada.“
Spustila je glavu, najednom se sneveselivši. Nije joj bilo svejedno. Donekle sam mogao da je razumem, postali smo, na neki način, potrebni jedno drugom. Ona je, pored mene, imala samo dve prijateljice, takođe na lošem glasu. „Ljudi glasine“ su vremenom počeli da osvajaju svoje mesto u novoj sredini, boreći se da prežive, na ovaj ili onaj način, a mi smo svoje saosećanje zamenili mržnjom i pakošću prema njima. Marta je od „prave lepotice“ postala „ona mala… znaš… hrvatska kurvica“, zbog čega sam joj se, ne znajući ni sam zašto, još više divio.
Marta okrenu glavu i pogleda ravno u mene, podigavši čašu uvis. „Neka bude za oba, i srećno, i tužno… kao što Pesoa kaže, osećam kako se svakog trenutka rađam za večitu novinu Sveta…“
Nasmešila se, sa blagom setom na licu. Uzvratio sam kratko da i ispio vino. Bilo je gorko i toplo, kao ova noć. Izvalio sam se na leđa i zatvorio oči. Na trenutak mi se pričinilo da sam nešto propustio u malopređašnjem trenutku, ali je Marta kresnula upaljač, pripaljujući cigaretu, i moje misli su već bile obuzete hučanjem reke koja se sužavala na jednom mestu i pretvarala u vodene slapove, penušave i snažne, kao pritešnjeni čovek koji prska pod pritiskom, i ništa mi u ovom trenutku nije bilo važno osim da pobegnem što dalje od kaveza u kojem sam osećao da se nalazim, i to isključivo zahvaljujući Marti.
„Zašto i ti ne odeš odavde?“ upitao sam je, i dalje žmureći. „Većina tvojih se već odselila u Kanadu, Australiju, Švedsku, gde već, mogla bi lako da dobiješ iseljeničku vizu…“
U tišini, začuo sam pokrete njenog ustajanja. Otvorio sam oči, videvši kako Marta pilji u mene. Nervozno je uvukla dim u sebe, a zatim ga još brže izbacila. Druga šaka, u kojoj je držala čašu, primetno je drhtala.
„Zato što nisam pizda kao ostali!“ Podvrisnu, uperivši cigaretu prema meni. „Zato što svi vi bežite, odlazite negde gde mislite da će vam život biti bolji!… Gde će vam se dogoditi neko čudo!… E, pa, neće!… Zar mislite da možete da pobegnete od samih sebe, a?!… Zar ti misliš da ja mogu da pobegnem od sebe same?! Ne mogu!“ Podigla je čašu, tresući se, i iskapila vino. Udahnula je par puta duboko, kako bi prikupila snagu da još nešto kaže, dok sam ja, sav zbunjen, gledao u nju sa strahom. „I, znaš šta… boli me kurac šta ti misliš!… Meni je lepo ovde i ostajem!… A ti idi!… Idi! Svaka riba može da bude Džejn Ostin, ali ne i Silvija Plat. I što ti ja ovo uopšte i govorim kada si suviše glup da bi razumeo…“
Zamahnula je rukom i bacila čašu u reku. Začuo se kratak pljusak. Marta je već trčala uz nasip kada sam se pridigao, pazeći da ne prolijem vino na sebe. Tutnjalo mi je u grudima, u guši, želeo sam da viknem za njom „Marta, Marta!“, ali nisam. Stajao sam ukočeno, sa čašom u ruci, gledajući kako trči, pod mesečinom, sve dok staza nije zavila i ona se izgubila u crnilu noći…
* * *
Često se setim te noći, kao scene filma koju iznova premotavam i menjam, i shvatam da nije moglo drugačije, da sam tih dana bio srećan zbog odlaska, promene načina života (ne i sebe, bila je u pravu) i činjenice da sam bio samozadovoljan, sasvim okrenut sebi(čnosti), a sve to zahvaljujući njenom uplivu u moj život. Čija je cena, na kraju, bila naše prijateljstvo. Pomislio sam tada kako će sve biti u redu nakon nekog vremena, ali nikada nam se više nije pružila prilika da se vidimo. Retko sam dolazio kući, iz meseca u mesec srećniji novim životom, kao igračkom koju nikada neću izgubiti. A čak i tada, kao da je bila svesna mog dolaska, nije je bilo nigde u gradu. Glasine o tome kako Marta izgleda sve lošije (propala od kurca, govorili su) škripale su u meni kao da sam oboleo od neke plućne bolesti, ali, ne dovoljno, nikako dovoljno da bih je pozvao.
Jedne večeri, čini mi se skoro dve godine otkako smo bili na reci, zapištao mi je telefon. Dobio sam poruku od nje. „Jebi se… ponekad mi užasno nedostaješ.“ Nisam odgovorio. Verujem da nije to ni želela. Telefonski poziv o njenoj smrti dobio sam možda par dana posle toga, jednog običnog popodneva. Posle ručka, u trenutku dok sam čitao baš ove stihove Milene Marković „maco… sestra ti nije napadnuta u mraku ulaza zato što je imala osmeh u gadnom kraju dekolte i noge ko boce od šampanjca nikad neću znati da li je ovlažila kad su je napali…“
Držao sam noge prekrštene na naslonu fotelje i pušio. Dim u očima maglio je slova. Razmišljao sam o prokletstvu misli, o perverziji. Zazvonilo je. Ostavio sam cigaretu da se davi u sopstvenom pepelu i nekako se pridigao, držeći palcem slova iz knjige kako ne bi otpala. Javio sam se. Glas jedne od Martinih sestara okretao se nesigurno kao gramofonska ploča, govoreći o tome kako je Marta noćas strpala u sebe gomilu tableta i nije se probudila, kako nema nikoga ko će njima dvema pomoći da je sahrane i zamolila me je, budući da sam joj nekada bio prijatelj, ako hoću da pomognem oko troškova… Naravno, odgovorio sam, dodavši da ću doći tamo do kraja dana, a zatim sam spustio slušalicu i naslonio se na zid. U tom trenutku telefon je ponovo zazvonio.
„Da?!“ javio sam se nervozno. Bila je to majka. „Znaš… samo da ti javim, čula sam… ona devojka koja ti je donosila knjige (gospode, ni ime neće da joj izgovori!)… čula sam da je umrla od side, mada Mara (naša komšinica) kaže da će više znati sutra, čim ode na pijacu… Eto, samo to sam htela. Jesi li jeo nešto danas?“ Odgovorio sam joj da sam čuo i da ću danas doći kući, a zatim sam prekinuo vezu i ostavio slušalicu pored telefona, počevši da razmišljam o tome šta bi trebalo spakovati u ranac za put.
* * *
Pop je završio govor, bacivši sleđeni komad zemlje u raku, i pogledao u nas troje, kao da traži oproštaj što je ceremonija ovako kratko trajala. Jedna od sestara mu se obratila ozbiljnim glasom.
„Oče, možete kasnije večeras da svratite kod mene na… daću.“
„Ako platiš“, promumlala je druga sebi u bradu, dovoljno jako da je i on može čuti.
Svo troje smo, ne uspevši da se suzdržimo, počeli da se smejemo, unezvereno, najverovatnije od potiskivanog bola koji smo osećali zbog Martine smrti. Naša lica su se krivila od smeha, podsetivši me na poslednju noć kada sam video Martin iskrivljeni izraz u očima, izraz meseca punog neprebolne strasti prema životu. Pop se besno okrenuo i stuštio niz groblje, praćen našim ukletim grohotom. Ubrzo smo i mi pošli za njim. Spuštajući se niz brdo, jedna od njih mi je tutnula nešto u džep kaputa i pogledala me. „Tvoje ime je na koverti, pa…“ Nisam ništa odgovorio. Uhvatio sam prvi autobus za Požarevac samo kako bih što pre otišao odavde. Ušavši u stan, samo sam spustio ranac na pod, seo na fotelju i izvukao iz džepa kaputa izgužvani beli koverat sa svojim imenom na njemu.
„Pišem tebi samo zato što nemam kome drugom. A moram da pišem. Moram da objasnim sebi onaj dan kada me je Riđi pozvao i rekao da ga čekam ispred kasarne. Iskreno, ja sam već tada, posle nesreće, bila drugi čovek. Sada ti je možda jasnija ona moja priča o okidaču? Tek kada sam ušla u auto, videla sam da njegov Željko sedi zavaljen pozadi. Idemo kod Žike Palamude kući, tako mi je Riđi samo dobacio, i ne pogledavši me. Usput mi je rekao kako ću ja da sednem pored majke, grlim je i tešim ako zatreba, i dam joj pare na kraju, a oni će da pričaju. U tom trenutku osetila sam kako me Željko potapša kovertom po ramenu i samo prozbori tri hiljade maraka, i napomeni joj to. A ja, ja sam pružila ruku, ne smevši ni da se okrenem, i samo strpala koverat u tašnu. Kad smo stigli tamo i prošli kroz urušenu kapiju, u dvorištu je neki crni pas zalajao tako besno na mene da sam skočila od straha. A znaš me, ja se ne plašim ničega. I kuća je bila trošna, na ivici da se sruši. Oni siroti ni vrata nisu zatvarali, a Riđi i Željko su samo ušli unutra kao što obično svuda i ulaze, kao da sve poseduju. Žika nam je, ustavši sav smeten sa stolice, uputio dobar dan, a ja sam to iskoristila da se provučem između njih trojice i stola, i odmah sednem pored njegove žene na neki rasklimatani kauč. Onaj pas nije prestajao da laje, zamisli, imala sam utisak da mi se njegov lavež zabija u meso. Bolelo me je, kunem ti se. Njihova dečica, troje njih, kako su nas, valjda, čula, samo su dotrčala odnekud i nacrtala se radoznalo, sva musava i iscepane odeće. Deca nisu nosila crninu, sigurno zbog nemanja para. Nisu ostala ni sekundu. Žika im je samo podviknuo m’rš tamo da vas ne vidim i ona su se razbežala. Majka mrdnula nije kada sam sela, niti me je pogledala. Samo je posmatrala Željka i Riđeg. Onako, sva u crnini, ruku skrštenih na butinama, delovala mi je toliko strašno da se nisam usuđivala da joj izjavim ni saučešće. Dok su ova dvojica tiho, ali ubedljivo govorili Žiki kako je najbolje za sve da se ne govori više o tome što se desilo, na šta je on, jadan, samo klimao glavom, ja sam pružila ruku i spustila je na nadlanicu njegove žene, kao – tešeći je. Ruka joj je bila ledena. Ni tada se nije pomerila. Nije skidala pogled sa ove dvojice. Sve to nije trajalo duže od petnaestak minuta, a ja sam, veruj mi, imala osećaj kao da traje satima. Na kraju su pružili ruke jedni drugima, kao da su upravo pogodili neki građevinski posao, a Željko me je, pre nego će njih dvojica izaći, samo pogledao krajičkom oka i znala sam šta je ostalo da se uradi. Pružila sam ruku u tašnu, izvadila koverat i stavila ga brižno ženi u krilo, rekavši evo, imate ovde tri hiljade maraka, znate, kao pomoć, posle sahrane i svega, trebaće vam. A onda… a onda me je njena ruka samo zgrabila za podlakticu, tako čvrsto da sam imala utisak da me je neki drvoseča stegao. Pridigla se malo, imala sam utisak, gledajući više kroz mene nego u mene. Počela je da romori na vašem vlaškom, ispaljujući reči kroz zube kao da njima gađa u metu, dok sam ja, sva u šoku, samo blenula u nju. Ništa nisam razumela osim ono morće, dobro poznato svima, i svaki put kada bi ju je izgovorila, telo mi se nagonski grčilo, stiskalo samo u sebe, kao da se brani. Kada je završila bajalicu, primakla je glavu i šapnula „Ništa se ti ne brini, dete, nisam tebe proklela. Ti si prokleta odavno. Nisam ni njih dvojicu, sa njima ćemo se posebno obračunati kad dođe vreme. Kunem ovaj grad, ovaj kraj, ove ljude, sve njih koji ćute posle ove nesreće, jezik im se uvezao dabogda. Umiraće oni, umiraće njihova deca, baš onako kako je i moje, iz obesti. Nećeš ništa reći ovoj dvojici. Nećeš ni moći, pobrinula sam se za to. Vidiš, jure nas i ubijaju godinama, traže i gone kao zveri. Ali, na pogrešnim mestima.“ Rekla bih da su joj se u tom trenutku nasmešile oči, ali joj je izraz lica ostao nepromenjen, mrtav. Pustila mi je ruku. Nekako sam se oteturala napolje. Željko i Riđi su me čekali na kapiji. Onaj crni pas nije više lajao, samo me je nemo gledao dok sam prolazila. A, čini mi se, matere mi moje mrtve, lakše bi mi bilo da jeste. Da me prodrma iz ovog sna. Eto. Napisah ti, ali i dalje ne shvatam ništa. Znam samo da ljudi ovde iz godine u godinu sve više umiru, kao i deca njihova, nevina poput Milice. Riđi je, kao što pretpostavljam da si i sam čuo, postao načelnik policije. A ljudi ćute, ja ćutim. To me je pojelo, grizlo deo po deo kako je vreme prolazilo. Mislila sam da sam sve već videla još kao dete, u Hrvatskoj, ali sam se prevarila. Uvek veće zlo postoji. Zgadilo mi se ćutanje, zgadio mi se kukavičluk, licemerje. Ne mogu više. Idem gore, na brdo. Ionako nas tamo ima više sada. Vodimo dvanaest prema četiri hiljade (znam to sigurno, pop mi je do skoro bio mušterija). Hajde, vidimo se uskoro.“ Na kraju pisma je stajao iscrtan osmeh, nekako iskrivljen, nevešto nacrtan.
Ćutim. Oplakujem Martu, sedeći u mračnoj sobi, sa čašicom vinjaka u ruci, koji mi i nije baš prijao. Suze iz mene sve teže izlaze. Iz godine u godinu sve su ređe, kao ljudskost u nama. Postavljam sebi pitanje da li postajem prazan i koliko je to, uopšte, povezano sa plačem. U sobi je tiho i toplo, varljivo kao sećanja u meni, koja recikliram se posebnim osvrtom na Martu, i pitanje da li je ona uopšte i postojala, ili predstavlja ideal nečega što nikada nisam imao, možda sintezu žena koje sam voleo u svom životu, na kraju… možda i mene samog.