Od prošle godine pričaju o ovoj koroni. Doduše onako stidljivo upozoravajuće bez neke velike panike. Kao dešava se to negdje, ali tamo daleko. A onda se desilo nama.
-Čuješ ti dolazi kući! Jesi li normalna?! Od danas djeca ne idu u školu.
-Ma opusti se,,, umirujem ga. Ne idem ni ja u školu. Na poslu sam,,, ne sikiraj. U prvi mah bi mi smiješna njegova panika, ali znam da je takav pa se puno i ne brinem. Nekoliko dana poslije vratim se kući. Vidim ništa nije ko prije. Nešto se dešava. Narod navalio kupuje ko sumanut.
Nisam se pošteno ni raspakovala kad pomislim:
-Hoću zbog budala ostati bez namirnica za slavu!!! Dok sam bila na putu i radila nisam ništa neobično primijetila. Sve je bilo normalno na ulicama i u prodavnicama. Kad sam došla kući za dan sam se otrovala TV-om.
Navrat na nos napravim spisak i odem pokupujem sve za slavu. Reko šta znam može riba i kod mene u zamrzivaču stajati. Još uvijek kontam zdrava sam. Pomislim kad sam već tu da odem dat krv,,,. Narod neće biti zdraviji u doba pandemije. Ljudi će se liječiti, neko će se i operisati.
Kad trt vratiše me!!!. Kažu “Nemojte dodatno slabiti svoj imunitet. Dođite kad prođe sve ovo.”
Drugo jutro mi tek pade na pamet da sam blesava… Kakve namirnice za slavu?? Ko će mi doći ako svi budemo u karantinu???? Toliko o načinu razmišljanja.!!! Onda se sjetim da sam pretprošle sedmice prešla više od 1000 km. Bila na destinacijama gdje ima nekoliko hiljada turista. Spavala u dva prenoćišta…. Jebem li ga nije mi do mene. Zeznut ću nekog. Riješim da sebe zatvorim. Šta znam!!! Mami sam rekla:
-Nećemo piti kavu zajedno. Ja ću na svoju terasu, a ti pred kuću za sto pa ćemo se dovikivat.
Kad zovu ovi moji iz Crvenog Krsta da pitaju:
-Možemo li na tebe računati u ovim kriznim situacijama.
-Naravno da može!- odgovorim im.
Pođem poslije do grada da se o svemu dogovorimo. Naravno stavim masku i ponesem vlažne maramice. Pade mi na pamet kad sam već riješila da pomažem, da pođem od mojih. Pitam mamu treba li joj šta da ona ne hoda. Kad ona reče:
-Ne treba mi ništa. Odoh ja na frizuru, pa ću usput kupit šta mi treba!!! Ja se zaprepastila:
-Treb'o vas je Vučić sve pohapsit!!- rekoh. Tačno mi na sekund bi žao što nema nadležnost i sa ove strane grane. Ode ona ne osvrćući se na mene. Vratila se za pola sata kaže:
-Ništa ne radi!!! Vidim na njoj da joj je sad malo jasnije da treba sjediti kući.
Već šesti dan nigdje ne idem. Nemam vremena ni za odmor. Proljeće je radovi u bašti su krenuli uveliko. Ne žurim da ih završim. Ostavim ponešto za sutra,, da mi ne bude dosadno. I da održavam fizičku aktivnost. Sad mi je drago što živim na selu. Što imam dovoljno prostora da izađem napolje, prošetam po dvorištu i radim….
Ali!!!! Mogu ja da se samoizolujem koliko hoću. Ovi moji svaki dan idu na posao. Kažu ljudi skoro da žive normalno. Ne sastaju se u kafićima. Prave žurke na obali Drine. Neku veće pozvoni mi neko na vrata. Pola osam… Ko je sad!!! Svi se gledamo začuđeno!!!! Drugari mog sina došli da ga zovu u šetnju….
Imam utisak da trenutno živim neki “dobar horor” film. Ko da smo svi zaglavljeni u njemu. Ljudima se čini da su sigurni ako imaju osnovne namirnice i toalet papir. Zaboravljaju ako dođe do gladi kamare hrane vam neće pomoći. Pojavit će se nemiri. Neko će vam tu hranu oteti!!!!
Ne misle o tome da nemamo robnih rezervi. Da su granice zatvorene. Da u federaciji i Republici Srpskoj ima oko 200 respiratora. Zaboravljaju na nepotizam i korupciju. Plašim se da ako se bilo ko od ovih na vlasti razboli obični smrtnici neće ni stići na red da se liječe. Nisu to moja predviđanja. To su već viđeni scenariji u mnogim filmovima.
Zato razmislite sljedeći put kad krenete samo malo da prošetate. #ostanikodkuće