Kapitalizam jedino rešenje za Balkan – intervju Viktor Trifunovski

(Intervju, internet magazin Katalaksija: http://katalaksija.com/2013/06/10/kapitalizam-jedino-resenje-za-balkan-intervju-sa-viktorom-trifunovskim/ )

Sa eko­no­mi­stom Vik­to­rom Tri­fu­nov­skim, jed­nim od naj­i­stak­nu­ti­jih make­don­skih pred­stav­nika kla­sič­nog libe­ra­li­zma, raz­go­va­rali smo o poli­tič­koj i eko­nom­skoj situ­a­ciji u regi­onu, evrop­skoj agendi zema­lja neka­da­šnje SFRJ, o pita­nju ras­kida sa soci­ja­li­stič­kim nasle­đem i svet­skoj eko­nom­skoj krizi.

Nasleđe soci­ja­li­zma

Pro­šlo je više od dve dece­nije od ras­pada Jugo­sla­vije i osa­mo­sta­lji­va­nja neka­da­šnjih jugo­slo­ven­skih repu­blika. Po vašem mišlje­nju, da li je došlo do radi­kal­nog ras­kida sa soci­ja­li­stič­kim nasle­đem na pro­sto­rima bivše Jugoslavije?

Taj ras­kid je naj­o­bič­nija poli­tička parola domi­ni­ra­ju­ćih stra­naka, i daleko od toga da je radi­ka­lan, već napro­tiv – jedva da postoji. Nji­hov navodno pro-tržišni kurs je iznu­đen poli­tič­kim pri­ti­skom među­na­rod­nih fak­tora i spro­vodi se bez iskrene volje i napora koji bi doveli do većeg život­nog stan­darda. Reforme su spro­vo­đene sti­hij­ski, pre svega osla­nja­jući se na ocene i pohvale evrop­skih insti­tu­cija. Pri­va­ti­za­cija nije spro­ve­dena da bi se kapi­tal usme­rio prema pro­fi­ta­bil­nim sek­to­rima, nego da bi se izvr­šila naj­veća krađa u novi­joj isto­riji regi­ona. Pro­ces nije pot­puno oslo­bo­dio tokove kapi­tala, niti je obez­be­dio vla­snička prava, a da ne pri­čam o pre­du­zet­nič­koj ini­ci­ja­tivi čije je uče­šće u eko­nom­skom rastu jedva primetno.

Rezul­tat je ovo što imamo. Trži­šte i dalje ne pruža šanse obič­nim lju­dima, pogo­tovo kad je u pita­nju zapo­šlja­va­nje, dok, na žalost, za mnoge stvari ljudi nisu ni sve­sni da ih trži­šte uop­šte može obez­be­diti, i to neu­po­re­divo bolje od držav­nih insti­tu­cija gde vla­daju stra­nački ama­teri i dile­tanti. Pri­mer: pen­zi­ono i zdrav­stveno osi­gu­ra­nje, veća pro­i­zvod­nja i bolje snab­de­va­nje stru­jom, vodom, gasom, itd. Ljudi na sva­kom koraku ose­ćaju nedo­sta­tak moćne soci­jalne države, a ne trži­šta. Jed­no­stavno, tako su obrazovani.

Tu dola­zimo do aka­dem­ske sre­dine koja se (sa časnim izu­ze­cima) čak ni dekla­ra­tivno nije pro­me­nila. Dok poli­ti­čari nei­skreno kli­maju gla­vom obe­ća­va­jući spro­vo­đe­nje reformi, aka­dem­ska jav­nost je uglav­nom ostala uko­pana u rovo­vima hlad­nog rata. Za većinu njih, tran­zi­cija je neo-kolonijalna nepravda namet­nuta silom zapad­nih moć­nika. Za njih je kapi­ta­li­zam ostao egzi­sten­ci­jalni hazard koji funk­ci­o­niše na štetu većine ljudi, dok je soci­ja­li­zam ostao sim­bol egzi­sten­ci­jalne sigur­no­sti. Oni nikad nisu ušli u dublju ana­lizu trži­šnih odnosa, gde dobro­voljna raz­mena lič­nih inte­resa gene­riše pro­fit koji je osnova naj­pre ljud­ske egzi­sten­cije, a zatim i sve­u­kup­nog civi­li­zo­va­nog življe­nja. Oni nikad nisu doveli u pita­nje dru­štvenu teo­riju soci­ja­li­zma, nego napro­tiv, uporno su je pazili i nego­vali tokom čitave tran­zi­cije. Takva su ostala i oče­ki­va­nja obič­nih ljudi.

U Srbiji, a izgleda i na pro­storu cele bivše Jugo­sla­vije, i dalje je veoma živ kult Josipa Broza. U demo­krat­skim zemljama obično se na dik­ta­tore gleda nega­tivno. Čime je to „crveni car“ Jugo­sla­vije zadu­žio region, pa je taj kult i dalje živ?

Zadu­žio je odre­đene anti-reformske elite koje svoj sta­tus lju­bo­morno čuvaju negu­jući Bro­zove meha­ni­zme. Nije nika­kva tajna da od Var­dara pa sve do Tri­glava vla­daju stranke čiji finan­si­jeri imaju mono­pol ili domi­nantnu pozi­ciju na trži­štu koje je nemi­lo­srdno regu­li­sano od strane države. U tim kla­no­vima su i poli­tički lojalne firme koje name­štaju ten­dere, kao i javna pre­du­zeća koja nagra­đuju poli­tički poslu­šnu masu, uglav­nom zapo­šlja­va­njem. Ne bih u ovoj pri­lici da nabra­jam imena, ali u tom sistemu imate puno ljudi koji dolaze iz taj­nih slu­žbi, kao i puno onih koji imaju popri­lično veliki kri­mi­nalni dosije.

Veći deo jav­no­sti i danas ne zna da je taj i takav sistem gde se gubi gra­nica između pri­vrede, kri­mi­nala i poli­tike osno­vao lično Josip Broz. Pot­pi­si­va­njem držav­nih ukaza kojim su osni­vane kom­pa­nije kao EMONA, RAPID,GENEX i mnoge druge, čiji je cilj bio finan­si­ra­nje taj­nih slu­žbi, kao i anga­žo­va­njem kri­mi­nal­nog pod­ze­mlja u korist istih slu­žbi, Broz je još 50-tih godina pro­šlog veka po prvi put uje­di­nio pri­vred­nike, kri­mi­nalce i poli­ti­čare pod istim kro­vom. Tako da Broz na ovim pro­sto­rima nije samo kult, on je dru­štveni kan­cer koga, kao prvo, nismo dovoljno sve­sni, a kao drugo, naža­lost, taj kan­cer je posve meta­sta­zi­rao u svim većim strankama.

Akademsko-politička odbrana tog sistema je vidljiva u odr­ža­va­nju jakog anta­go­ni­zma prema pri­va­ti­za­ciji, trži­šnoj libe­ra­li­za­ciji i sma­nji­va­nju državne potro­šnje. Sve ono što sma­njuje koli­činu novca u rukama države, sve ono što otvara šanse ano­nim­nim talen­to­va­nim poje­din­cima, sve ono što obič­nog čoveka čini neza­vi­snim od ostatka dru­štva… sve je to aka­dem­ski sata­ni­zo­vano, poli­tički često osu­đeno i medij­ski napadano.

I dan-danas se govori o „uspe­sima“ soci­ja­li­stičke eko­no­mije ‒ postoji veoma ras­pro­stra­njeno mišlje­nje o neka­kvom „zlat­nom dobu soci­ja­li­zma“, o „pro­duk­tiv­no­sti“ i uspehu jugo­slo­ven­skog eko­nom­skog modela, naro­čito tokom 70-tih godina pro­šlog veka. Često se može čuti kako su fabrike tada nicale na sva­kom koraku i kako su se uli­cama, nakon rad­nog vre­mena, nizale nepre­gledne kolone zado­volj­nih rad­nika. Sta­rije gene­ra­cije uporno pona­vljaju da su tada „sva pre­du­zeća radila“. Kakvo je Vaše mišlje­nje o tom periodu?

Pa, počeo bih nekom­plet­nom sta­ti­sti­kom kojom “Jugo­slo­veni” mašu već pune dve dece­nije. I dan danas se priča o niskoj zadu­že­no­sti Jugo­sla­vije u tre­nutku nje­nog ras­pada i nagla­šava se kako je zadu­ži­va­nje dana­šnjih novih država neko­liko puta veće. Ovi ljudi zabo­ra­vljaju da je Bro­zova država štam­pala novac i na taj način obez­be­đi­vala sve svoje pri­vredne pro­ma­šaje. Šta je infla­cija ako ne direktno ruše­nje život­nog stan­darda gra­đana? Na taj način su se obez­be­đi­vale ne samo redovne plate, nego i novac za sve ono što danas jed­no­stavno ne funk­ci­o­niše, od pro­pa­lih pre­du­zeća, pa sve do napu­šte­nih kul­tur­nih dvo­rana. 70-tih godina, veća infla­cija je bila izbeg­nuta ogrom­nim dona­ci­jama sa Zapada, ali i bri­sa­njem odre­đe­nih držav­nih dugova.

Tako da se sla­žem da je lepo živeti u tre­nu­cima dok pro­duk­tiv­nost opada, dok je doho­dak rela­tivno sta­bi­lan. Još na to dodajte da je zapo­šlja­va­nje bilo skoro zaga­ran­to­vano, onda dobi­jate jednu idi­ličnu soci­jalnu sliku koja je za mnoge lepša od dana­šnjice. Obič­nim lju­dima nikada nije ni izbliza doča­rana neo­dr­ži­vost takvog sistema. Naš obra­zovni sistem po ovom važnom pita­nju i dalje nema jasan i razlo­žan pristup.

Kakva je situ­a­cija u Make­do­niji po ovom pita­nju, i da li sma­trate da u tom pogledu postoje suštin­ske razlike u odnosu na Srbiju?

Empa­tija i odsu­stvo logike po pita­nju eko­no­mije je zajed­ničko obe­ležje, ne samo u odnosu na Bro­zovu državu, nego i po pita­nju svet­ske eko­nom­ske krize. To je onaj isti nihi­li­stički inte­lek­tu­alni talog koji nove države sma­tra nedo­stoj­nom zame­nom Bro­zove idile, dok se od istih tih država traži izgrad­nja soci­jal­nog blagostanja.

Zatim imamo ide­o­lo­ške podvale koje poku­ša­vaju da izgrade novo ote­lo­vlje­nje “soci­ja­li­stič­kog raja”, i to naj­če­šće na pri­meru Šved­ske. Radi se o jed­nom nao­pa­kom i popri­lično neo­zbilj­nom tuma­če­nju šved­ske eko­no­mije i nje­nih veoma sku­pih soci­jal­nih pro­grama. U tom kon­tek­stu, državno vla­sni­štvo nad odre­đe­nim resur­sima i fabri­kama u Šved­skoj na gro­te­skan način se izjed­na­čava sa samo­u­prav­nom avan­tu­rom bivše Jugo­sla­vije. Niko ne pomi­nje da je Šved­ska imala nepre­kidni eko­nom­ski rast tokom 200 godina i da je u tom raz­do­blju bila naj­ka­pi­ta­li­stič­kija neko­lo­ni­jalna eko­nom­ska sila.

Soci­jalno bla­go­sta­nje, koje Šve­đani polako napu­štaju u ovoj krizi, počelo je 1960-tih godina i ono je finan­si­rano zahva­lju­jući izu­zetno sna­žnoj pri­vredi. S druge strane, Bro­zova država je zako­nima stva­rala soci­jalna prava bez realne vizije ko će sve to da plati. Zato je taj sistem zapravo ban­kro­ti­rao još pre samog ras­pada zemlje. Kako dru­ga­čije tuma­čiti infla­ciju i nedo­sta­tak ele­men­tar­nih namir­nica, osim kao kom­ple­tan eko­nom­ski debakl?!

Zatim imamo jedno nao­pako tuma­če­nje kine­skog eko­nom­skog rasta, sa obja­šnje­njem u stilu da su komu­ni­sti ipak poka­zali svetu kako je moguć brzi eko­nom­ski rast u zemlji gde vlada jedna jedina stranka. Zabo­ra­vlja­jući pri­tom da je Kina libe­ra­li­zo­vala eko­nom­ski život u vreme Dena Sja­o­pinga pro­gla­sivši “Jednu državu sa dva sistema”. Pri­hva­ta­nje kapi­ta­li­stič­kih prin­cipa u eko­no­miji, i to pre svega zaštitu vla­snič­kih prava, niske poreze, kao i odsu­stvo sku­pih soci­jal­nih pro­grama, dovelo je ino­strani kapi­tal u Kinu. Pri­vatni kapi­tal sa Zapada tamo nije došao zbog jed­no­par­tij­skog poli­tič­kog sistema, nego zbog libe­ral­nog eko­nom­skog života.

Ukratko, na teme­ljima poru­šene Jugo­sla­vije, odre­đeni kru­govi ponovo poku­ša­vaju da izgrade jugo-socijalistički kult kori­steći upravo ovako pogre­šno pro­tu­ma­čene eko­nom­ske pro­cese u poje­di­nim zemljama. I to je nešto što postoji i u Srbiji, i ovde u Make­do­niji, a sigurno i u osta­lim delo­vima bivše Jugoslavije.

…

Nastavak intervjua možete pročitati ovdje, u njemu viktor govori o: Make­don­skom i slo­ve­načkom modelu tranzicije; Naci­o­na­li­zmu i vla­da­vini prava; EU i region, Svjet­skoj eko­nom­skoj krizi.