Ovih sam dana Kalimero, ubi me nepravda. Ovaj sam život Kalimero, a ništa, osim ponekad nesto sitno…
Oduzela sam sebi novine i tzv informativne emisije. Ne pratim dešavanja ni lokalno ni globalno. Donela sam rezoluciju da živim u svom malom svetu, u svom malom zatvorenom krugu. Ali, kao i većina, pratim svoje društvene mreže. Imam naloge na tri, na Facebook-u, na Instagramu i na LinkedIn-u. Naravno, pomenute aplikacije su mi instalirane na telefonu, kako i priliči i očekuje se, da im mogu posvetiti svaki trenutak dokolice. Ili možda da mogu svaki trenutak koji bi provela u svojoj glavi, provesti u virtuelnom svetu?
Elem, društvene mreže me obaveste o svemu što nas evo, kao zajednicu, muči i zaokuplja.
Pratila sam, npr, kritike serije Nemanjići, uglavnom na jednom portalu, da mu ime sad ovde ne spominjem. Ima tu, na tom portalu, s vremena na vreme izuzetno dobrih tekstova, inteligentnih i promišljenih. Međutim, ovi što su ’’kritikovali’’ Nemanjiće nisu takvi. Oni su sve suprotno. Neko ko ih je pisao, bez sumnje visoko stručan i kvalifikovan, svaku epizodu analizirao/la je pomno. Ja sam takođe pogledala nekoliko epizoda i, fenomenološki, čitala i te tekstove. Da li je serija dobra ili ne, mislim da je stvar ličnog afiniteta pa o tome ne bih. Ono što je meni bilo zanimljivo i tužno, količina je negativnosti izlivena u tu nazovi ’’kritiku’’. Te ovo je glupo, te ono ne valja, te ovaj je glumac nikakav te ona je scena pogrešna, te, ooo nečuvenosti, savremenim jezikom govore. Mi bi to svi mnogo bolje na staroslovenskom razumeli. Pa se na tekst nadovežu, u komentarima, istomišljenici, opet sve sami visokokvalifikovani istoričari, režiseri i filmski poznavaoci, ako je ovaj glavni kritičar nešto propustio, oni dopune. A niko baš da primeti kako je onaj što je pisao scenario u to uložio neku energiju i vreme i rad, i onaj što je režirao, i oni što su glumili, i oni što su šili kostime i oni što su radili šminku, i svi ostali koji su radili sve nebrojene poslove koje je trebalo završiti da bi neko, od svog neispunjenog vremena, odvojio jedan sat da pogleda i ’’pljune’’ sve urađeno. Retki primetiše da nešto svakako nije u redu s tom podelom stvari.
Ispratila sam, ne baš voljno, više što je ’’iz frižidera iskakalo’’, i dramu Nataše Bekvalac. Kažu ljudi kako je sama kriva što je izmlatio pijani muž. Na kraju, šta ima ona njega da budi u sitan sat i svađa se, a i toliko se puta udavala, i ko zna s kim je sve bila i šta je sve radila. Ma, sigurno ona to i laže, neke pare da izvuče ili stan ili nešto već. Svi komentatori, opet, sasvim sigurno vrlo dobro i iz prve ruke tabloida obavešteni o svemu. Retki primetiše da se s jednom ženom fizički obračunao jedan muškarac, onako po slikama, reklo bi se barem duplo krupniji i sigurno neuporedivo jači. Retki skontaše da u skoro svakom kvartu ima neka, širokom auditorijumu nepoznata, Nata B. i komšiluk pun znalaca prilika plitkog mišljenja. Retki primetiše da nešto ozbiljno nije u redu s tom slikom.
Pratim i Davidovog tatu i njegovu borbu. Danas je bio u Beogradu da traži pravdu za ubijeno dete. Isto je ovo mesto kao i Banjaluka ali eto, ima više ljudi pa se i ja naivno nadam da ga je čuo barem jedan neko ko može i želi pomoći. Davidova priča i Mahirova i Aleksina, priče su o kojima ne znam pisati. Ima nekih stvari ’’neprevodivih u reči’’. Ali većina glasa da je to sve u redu. Važnije je ko se kako Bogu moli, držimo se toga.
Pre neki dan priča mi koleginica o svojoj ćerki od četiri godine: ’’Svi mi kažu kako je užasno razmažena. I jeste, stvarno, Ali neka je, ja baš volim da je takva. Znaš kako neki roditelji uče decu da se ne otimaju i da dele stvari s drugom decom? Ja ne, kad nekom nešto otme ja joj ne govorim da vrati. Neka otme. Sutra će njoj isto neko nešto oteti. Neka se uči da tako stvari funkcionišu, to je život, a ne – nemoj, vrati, budi dobra, lepo se igraj.’’ Nisam znala ništa da kažem samo sam se glupavo nacerila, iz pristojnosti, i zabila glavu u svoje papire ne bi li se to izlaganje tu završilo. Ipak, od kad je podelila sa mnom, proganja me ta priča. Da li će ostati išta dobro u ljudima?! Da li se tom metodom odgoja stvore beskrupulozni nasilnici zbog kojih dete kome govore ’’nemoj, vrati, budi dobra, lepo se igraj’’ skoči sa zgrade jer ne može i ne ume da se izbori?!
Već je jako kasno, Miles Davis mi svira u pozadini, kroz otvoren prozor ulazi svežina noćnog vazduha a ja se evo pitam kako se oteti učmalosti svakodnevnice i borbi s životom i računima, i postati revolucionar?! Ovom svetu, i malom i velikom, tako očajnički trebaju revolucionari, da prodrmaju stvari i unesu svetlosti u ovu tamu što nas spopada.
Prim.aut.-fotografija preuzeta sa portala passion-stickers.com