Bio je to april '92. Sjećam se tih dana proljetnih bi izašao kod babe i dede na balkon i tamo iza brda sam vidio bljeskanje. Ja kao balavo dijete sam tripovao da je to možda kao vatromet. Istina je bila da je to JNA krpila Sarajevo artiljerijom i ABiH napadala Butmirski ajrodrom.
jedno veče banuo je stari sa drugom mu, koji je sada u Australiji, deda je ustao iz dnevne sobe i pridržio im se u kuhinji njima i Dodi.Mene i brata nije interesovalo mi smo gledali sa balkona bljeskanje. Onda nas je pozvala baba i rekla nam ''Djeco počinje rat i vas dvojica ujutro idemo sa konvojem JNA negdje u Srbiju da idemo kod ujaka u Slavoniju, da se sklonimo dok ne prođe''.
Meni i bratu je to bilo vrh. onda su baba i deda ostali sami sa nama Kretali smo ujutro u pola pet u kasarnu u Binježevu. Deda je tvrdio da nikakvog rata neće biti ali eto ako je baba zavrla da ide turistički u Slavoniju neka nam bude. ja i brat smo pričali kao dijeca da će biti sigurno nam super kod ujke.
došlo je vrijeme za ustajanje a još nije ni svanulo onaj brkati čiko i tata su došli. deda je vozio bordo yugu a taj čiko bijeloga jugu. mi ja i brat smo se malo uplašili i ćutali. brzo su nas potrpali i kola i krenuli smo u Binježevo gdje je bila ta kasarna JNA odkle je kretao konvoj za Srbiju. Sjećam se da smo prošli tri barikade do tamo. dvije su bile naše a jedna njihova. nisam ja baš kontao ko su njihovi a ko naši ali ćutali smo. i ja i brat. i skontali smo da i u onom bijelom yugi ima djece kao mi. došli smo do kasarne u Binježevu. vidili smo spreman konvoj i pragu koja je trebala ići prva koja je bila upaljena. Tata i deda su nas izljubili i otišli. ostali smo ja brat i baba. i sjećam se vojnika mladih koji su trčali u vozila koja im pripadaju sa jajima valjda kuvanim. i da nisam shvatao osjećao se strah. priđe babi mislim major i kaže ''Vi idete sa nam kombijem. idemo kraj ajrodroma Butmirskoga. Imamo informaciju da su ih cijelu noć napadali. Pa ako sada počnu pucati po nama vi njih dvojicu pod noge i lezite po njima. Da ih zaštitite'', hm, već nam nije bilo svejedno. pozvaše nas u taj bijeli neki FIATov kombi i krenuli smo. Iskreno već sam se bio usraio od straha… Krenuli smo polako mi smo išli iza one PRAGe pa cijeli konvoj za nama. Mislim da je taj major bio kao vođa konvoja. ''Ne brinite kada prođemo pored ajrodroma, onda smo na našoj teritoriji, samo budite na oprezu. ja imam osjećaj da neće biti problema jer garant su se sinoć umorili napadajući ajrodrom. No bićemo na oprezu'' posmatrao sam ga imao je major i naočale i male brkove. nisam pričao već me je bio strah. išli smo polako a ja nisam smio ni da se okrenem da bacim pogled na taj konvoj. ''Sada smo na njihovoj teritoriji, budite oprezni ako zapucaju vi na njih dvojicu'', baba je samo klimnula glavom i nas dvojicu spustila nas pod kombija. slušali smo kako major komentariše sa vozačem valjda vodnikom kako nema mrtvih jer su i njihovi i naši ih cijelu noć izvlačili, nakon borbi. i da je dobro jer još nisu zapucali na nas ali da je konvoj svakako najavljen. ja i brat smo se što bi rekli uketili i ni a ni b. u jednom momentu kaže major ''prošli smo! Dobro je! nisu pucali. sjedite fino!'' i čulo se da su i on i vozač i baba odahnuli. i sada ja ne znam kojim smo pravcem išli ali smo se pošeli penjati valjda na Trebević. I gledali smo šumu kroz prozor i samo mi se urezao prizor jednog bradonje sa šubarom i kokardom kako nas dočekuje blizu vrha sa podignuta tri prsta i kako naš vozač i svi kamioni u konvoju pošnju da mu trube u pozdrav. na našoj smo teritoriji i osjetio sam olakšanje iako mi ništa nije bilo jasno pošto se ja i dalje sjećam da su četnici bili protiv partizana i zvijezde koju je recimo nosio major. No svima nam je laknulo i ja sam upratio da idemo na Pale u pogon FAMOSA na Koranu i da ćemo tu kao spavati. Nije mi bilo jasno gdje ali major onaj je valjda šef. Smjestili su nas u neki kamion i on nas je trebao voziti u Srbiju, na kraju je ipak ispalo maksuz u BG. Krenuli smo isto u zoru. nismo se ranije vozili u šleperu i meni i bratu je bilo interesantno. I putem su sve bili ti naši i vozač nam kaže da slobodno dižemo tri prsta i mi smo ih dizali iako nam nije bilo jasno zašto ali smo ih dizali.
No da skratim, došli smo do naših u Slavoniji tada se to zvala Republika Srpske Krajina. Ujko i ujna su nas primili kao i uvijek to svega. no dani su prolazili a mi se nismo vraćali kući pa su nas upisali i u Dalj u školu. i ujak nam reče da bi možda mogli imati problema sa obzirom na prezime nam Glavaš, radi Branimira Glavaša. i upisali su nas u školu i oni što su sa recimo mnom išli u razred su mi vikali Ustašo, Ustašo. i da tada su nam se javila neka shvatanja o vjeri. i ja i brat smo krenuli na vjeronauku. bili smo kršteni baš u Borovu.'85. i bio je Sv Nikola, najčešća slava u Srba i dolazio je Arkan u lokalnu crkvu koji je slavio nju. i nama iz priča on je bio mitsko biće.i Za Sv Nikolu smo išli u crkvu i skontali smo da će nas počastiti. Napravili smo red i išli jedan po jedan rukovali se sa njim i svakome je dvao po 10 000 tadašnjih dinara. dok sam ja došao na red rekao sam mu ''zdravo druše Arkane'' a on se nasmijao i pomilovao me po glavi i rekao '' Nema više drugova sine''.