Ne, nije to bilo iz nekih humanih razloga, jer dijete nije imalo novca da kupi zadaćnicu, i neću se zbog toga sada ovdje hvaliti. Nije to bilo ni zato što je dijete zaboravilo da kupi zadaćnicu ili nije stiglo da to učini. Bilo je to iz jednog posebnog razloga, a pokušat ću da ga objasnim u narednim recima.
Na početku školske godine učenicima diktiram šta im je sve potrebno za nastavu jezika i književnosti. Između ostaloga, kažem da će im početkom mjeseca decembra trebati zadaćnica u koju će pisati pismenu zadaću. I tako u svim razredima i u svim odjeljenjima. Neki od njih već narednoga dana donose što sam im rekao, pa i zadaćnice. Prolaze dani, prolaze sedmice, prolaze mjeseci. Bliži se i dan kada ću pred učenike izaći s informacijom da narednoga časa rade pismenu zadaću. Da ne bi bilo kakvih neugodnih iznenađenja, već mjesec ranije, dakle na početku mjeseca novembra, spominjem zadaćnice za pismenu zadaću. Dolazi početak decembra. Otvaram svoj ormarić u školskoj učionici i prelažem zadaćnice, prelažem i prebrojavam. Na času napominjem da nisu svi donijeli zadaćnice, te da to trebaju uraditi na narednim časovima. Napokon, došao je taj čas. Vadim iz ormarića nekoliko zadaćnica, tačnije njih deset. U tom odjeljenju devetog razreda dvadeset i troje je učenika. Dakle, njih trinaest nije donijelo zadaćnice, ili su, nekim slučajem, isparile iz moga ormarića. Počinje neka vrsta natezanja s njima. Odmah po mome dolasku u učionicu, dočekuje me njih nekoliko ispred samih vrata s pitanjem da odu kupiti zadaćnicu. Kiosk preko puta škole više ne radi (zadnji je čas u drugoj smjeni), gdje da ih pustim?! Odlučujem da oni koji nemaju zadaćnicu pišu na dvolisnici koju će im prijatelji/prijateljice iskinuti iz svojih zadaćnica. Situacija sa zadaćnicama se smiruje, ali buka u razredu ne. Svi nešto pričaju, komentarišu, smiju se. Neki pitaju da idu u wc, iako je čas tek počeo, drugi žele zašiljiti olovku iako im na ovome času neće biti potrebna, pošto pišu hemijskom olovkom, treći nemaju hemijsku olovku pa viču pitajući da li im neko može posuditi (kao da dozivaju komšiju na drugoj strani brda). Pokušavam ih utišati normalnim tonom glasa, ali ne ide sve dok ne ustanem i stanem pred tablu. Tada se malo smiruju i obraćaju pažnju na mene: primjećuju me. Najavljujem pismenu zadaću i pišem teme na tabli objašnjavajući svaku od njih. Učenici i učenice ubrzo počinju pisati, barem jedan dio njih. Ostali nešto gledaju oko sebe, postavljaju mi pitanja, najčešće o tome kako da počnu pisati ili koju temu da odaberu. Često postavljaju isto pitanje po nekoliko puta jer ne slušaju dok objašnjavam. Pokušavam svakome od njih pomoći. U tome prolazi nekih petnaestak minuta, možda i više. Primjećujem da jedna djevojčica još nije ni počela da piše. Pitam je u čemu je problem, a ona mi odgovara: „Kako da pišem kad sam donijela zadaćnicu, a sad je kao nema?!“ „Ti si ljuta zbog toga“, pitam jer sam osjetio bijes u njenome glasu. „Jesam“, odgovara kratko. Gledam u nju i razmišljam šta da joj kažem. Na kraju izgovaram da ću pogledati još jednom u svoj ormarić da nije kojim slučajem ostala tamo, a ako je ne bude, zaista ne znam šta se desilo s njenom zadaćnicom. Pri tome, u naglom nastupu ljutnje, kažem da je ja sigurno nisam uzeo. Provjeravam da li je zadaćnica u ormariću, ali je ne pronalazim tamo. Ponovo pitam učenicu da li je sigurna da je donijela zadaćnicu, a ona odgovara da jeste.
Pomišljam da „nestanak“ zadaćnice i ljutnja koju je to izazvalo nije trebalo da utječe na učenicu pa da pola časa ništa ne piše. S druge strane, pitam se zašto mi na početku časa nije rekla za taj problem, već je čekala da je pitam zašto ne piše. Najbolje mi zvuči odgovor da je došla nespremna na čas i da, zapravo, nije znala šta i kako da piše, pa je na kraju okrivila zadaćnicu koju je donijela, a koja je, neobjašnjivim spletom okolnosti, iščeznula u nekoj crnoj rupi, koja se, opet, pojavila u mome školskom ormariću. Jedino što mi je preostalo bilo je da na sljedeći čas dođem "spreman": sa novom zadaćnicom za dotičnu učenicu. Siguran sam da mi se ovo ne bi dešavalo da sam bio malo pažljiviji i obazriviji prema učenicima i njihovim potrebama, njihovome raspoloženju, pa da sam pismenu zadaću odgodio za naredni čas. Tada bi, siguran sam, barem još njih dvoje imalo zadaćnice i problem bi bio mnogo manji!