Kad već maltretiramo učenike da pišu sastave na temu “Kako sam proveo letnji raspust”, red je da to uradimo i mi nastavnici
Prođe još jedan od raspusta kao rukom odnešen. Iako je naša Republika Srpska napredovala u svakom pogledu svakog dana, ove godine nisam osetio čari čarlijanja vetrića na morskom žalu. Možda da je ovo povećanje plata od 30 konvertibilnih maraka malo ranije uplaćeno, ovako mi je baš zafalilo za toliko. Da makar paradajz nije pobila neka tonja, koju je moj ćale optužio za pomor na našem poljoprivrednom gazdinstvu, i za koju sumnjam da su lično odogovorni HARP, chemtrails, Soroš, Bakir i SZP, lepo bih napunio gepek paradajzom i zbogom žohari.
Prvih par meseci raspusta sam uživao u romantičnim kišicama, koje su padale svaki dan. Moj verni kućni ljubimac, papiga Robin, svako jutro je budio komšiluk i mene tačno u šest sati ujutro, kricima koji najviše odgovaraju mužijaku pterodaktila pred parenje, tako da smo svi, moje komšije iz glavne i jedine ulice u tamnom vilajetu i ja, još od ranih jutarnjih sati, mogli da uživamo u kafici uz zvuke dobovanja kiše i naravno Robinovom ljubavnom pevu.
Taman kada smo se navikli na kišicu, ona odjednom prestade i ogreja nas sunce. Svakog dana je sve nemilosrdnije pržilo naše nezaštićene delove tela i veoma brzo su se dobri ljudi tamnog vilajeta šetkali naokolo kao nemački turisti. Crveni kao rakovi.
Na Rzav nisam išao, ne zato što mi je falilo onih trideset konvertibilnih maraka i što je paradajz pobila tonja, već zato što su tamo radovi u toku oko uređenja gradskih kupališta, koji su započeti još lani. Ništa drugo mi nije preostalo nego da se zaputim na jezero iznad centrale.
Svakog dana sam se tamo brčkao i bilo je super. Malo je frka kada ulazite u vodu i kada zagazite u blato. Svaki put pomislite da će vas progutati kao živo blato u Zagorovoj močvari, ali svaki put sam nekako pretekao. Naučio sam da ako se krećem u pravcu telećih i svinjskih lobanja, koje su plutale naokolo, nema opasnosti. U ovom trenutku vam moram otkriti i jednu nedoličnu radnju koju sam upražnjavao, kao i to da sam malo zabrazdio u kriminalne vode, u inače našoj pravno uređenoj Republici Srpskoj. Bavio sam se ribolovom. Pitaćete se šta je tu nedozvoljeno i kriminalno. Pa to što sam pecao bez ribarske dozvole. Za nju mi nije zafalilo paradajza, ali jeste onih trideset konvertibilnih maraka povećanja plate, koju ćemo tek da dobijemo, sad posle raspusta.
Osećao sam se kao da sam mafijaš iz filma „Kum“. Momak sa one strane zakona. Sve vreme sam razmišljao kako će ribočuvari da iskoče iz obližnje šume i da mi napišu kaznu što buljim u nepomični i smoreni plovak. Iz dana u dan moj plovak je plivao mirnom površinom jezera, spretno se provlačeći između plastičnih flaša, gajbi i ostalih plivajućih nepoznatih objekata, bez da je i jednom potonuo. Moguće da sam greškom kupio plovak brenda Špirić, umesto Stevandić, a moguće je i to da su reke i jezera u Pripjatu bogatije ribom od našeg jezera, a ribarske dozvole u Černobilu jeftinije za amatere.
Onda sam jednog dana ugledao na Facebook-u sliku „našeg načelnika“ kako se praćaka u kristalno čistom bazenu. Tek tada sam shvatio koliko je meni dobro. On se tako morao da pati i dosađuje u čistoj vodi popločanog bazenčića, rizikujući da dobije kojekakve kožne bolesti, dok sam ja imao bogat program i aktivnosti na vodi. Dok je on morao da se slika da bi mu bilo i mrvicu zanimljivije, ja sam morao da plivam veleslalom, kao Špirić, između plastičnih flaša, grana, gajbi, kanti od „Jupola“ i čega sve ne, da ne bih potonuo kao Stevandić. Neću ni pominjati osećaj najezde adrenalina usled avanturističko- misterioznog detalja, da baš tu u blizini, odmah ispod centrale, postoji jedna rupa koja se proteže sve do Japana. Rupa koju, kada vladajućoj strukturi zafali love, počnu da zatrpavaju i još je nikada nisu zatrpali.
Za vreme trajanja letnjeg raspusta ni jednom sa dečicom nisam otišao na igrališta, za koja je lovu dao lično Aleksandar Vučić. Ne zato što izgradnja još uvek nije ni počela, nego zato što sud u našoj kasabi još uvek nije našao za shodno, posle osam godina, da uradi bilo šta da zaštiti prava moje dečice, a i moja osnovna ljudska prava, tako da sam mogao na miru da se posvetim serijama, kojih sam odgledao 5346 epizoda, knjigama i video igrama.
Posle bogatog kulturno umetničkog programa u našoj maloj kasabi i 5346 smotri folklora, koncerta Regine i Džonija sa ludim šeširom, na prikolici FAP-a, jedina manifestacija koju sam posetio je bio sistematski pregled, kao preduslov da u novoj školskoj godini uđem u kabinet, čisto da provere da nemam kakvu zaraznu boleštinu. Strahovi bi bili opravdani da u našem gradiću imamo bazene, ovako dok se kupamo u Drini, u koju su upadale bombe sa osiromašenim uranijumom, to je samo bacanje para. Ništa tu živo nema što može da nas zarazi.
Na sistematskom pregledu sam se malo prepao, jer mi je sedimentacija bila povišena (3/7), kao i masnoće. Ovo za masnoće je sasvim logično, jer je onaj prokleti tonja roknuo sav paradajz još na samom početku priče.
Kao šlag na tortu i vrhunac zabave dočekalo me je branje šljiva, koje su počele iz nekog razloga ranije da opadaju. Opet ja sumnjam na Soroša, HARP, chemtrailse, Bakira… jer kada ih vidite onako plave, smežurane, grupisane oko stabla, prvo na šta vas podsete su Šešeljevi radikalli, strateški raspoređeni oko ražnja na koji je nabijeno jagnje, a svi dobro zamo da su gore navedeni najveći neprijatelji radikalima i plavoj boji.
Taman što pobrasmo šljive i natrpasmo u buriće, počeše da opadaju i jabuke.
Elem, ako me pitate kako sam proveo leto, sa ponosom vam mogu reći eto!