Lepo sunčano subotnje jutro i poslednje meškoljenje u krevetu prekinu zvono na vratima. Raščupan i još uvek sanjiv otvorih vrata i banuh pred poštara, sve u pidžami. "Imate poštu", reče on, držeći plavu kovertu u ruci. Plave koverte retko kada obećavaju nešto dobro u našoj demokratskoj i pravno uređenoj državi. U skučenu kockicu bloka našvrljah svoje ime i prezime, preuzeh plavogrozomornu kovertu i zatvorih vrata. Odoh do kuhinje i nasuh jednu neumivaču, čistu domaću, iz destilerije moga tate. Zapalih cigaretu, otpih gutljaj i mršteći se od reakcije koju izazva ljuta neumivača otvorih kovertu. Očekivao sam da je opet nešto u vezi razvoda koji sam preživljavao i koji me je posle svih godina moga življenja doveo u dodir sa našim pravosuđem, sudovima i zakonom. Na moje veliko iznenađenje nije bilo ništa vezano za razvod, nije bilo ništa vezano ni za moje neostvareno pravo da viđam svoju decu, koju nisam video skoro dve godine. Bila je to sudska presuda da moram da platim tv pretplatu našoj omiljenoj RTRS. Nekoliko meseci prošle godine mi se provuklo i ostali su neplaćeni. Spustih sudsku presudu na sto, uzeh još jedan gutljajčić neumivače (kako samo dobro leže čašica ljute neumivača na gladan stomak i pre obavljanja jutarnje higijene), a onda razmišljanja navališe kao najezda skakavaca. Živim u zemlji koja je država, koja baš i nije država, u drugoj državi. Ovu prvu državu, od koje je država koja nije baš država deo, nisam nikada ni voleo. Nisam je voleo zato što su nas terali da je volimo. Zato što su nam na silu pokušavali da utuve u glave da smo u stvari i mi kao oni i da nam je to zajednička država koju treba da volimo, čuvamo, ginemo za nju i sve dajemo za nju. Neki govore da je to mlada i tek stvorena država, dok drugi govore da ona vuče korene daleko pre srednjeg veka pozivajući se na neke tekstove sa interneta koje su postovali razni "istoričari" i "stručnjaci" za koje niko nikada nije čuo. Isti ti koji nas sada nagovaraju i ubeđuju kako je to naša država i kako smo mi svi jedan narod su nas nekada davno preglasali na nekom referendumu, zanemarili želje i mišljenje jednog naroda da bi kreirali državu. Onda je počeo rat za koji smo opet mi krivi koji smo bili preglasani, mi koje treba ubediti da je to naša država i da smo mi svi jedan narod. Rat prođe u najvećem zlu, a posle rata osta samo zla krv. Za vređanja i prepucavanja geačko-kulovskog stila uvek bi se našlo i vreme i mesto i danas, a prošlo je dosta godina od velikog rata. Od raznih foruma preko sms poruka koje su se skrolovale dnom ekrana u tv emisijama bilo kakvog sadržaja. Dno trake, dno i poruke. Odjednom se tu pojavi i neki novi jezik kojim bi ja sada trebao da pričam, jezik za koji nikada nisam čuo ali opet iz nekih internet istorijskih izvora taj jezik vuče svoje korene iz drevne prošlosti. Jednostavno i prosto rečeno ne mogu da volim nešto i nekoga na silu, ne mogu da volim kada me teraju da volim. Ne mogu da volim kada smo za sve što se dešavalo, dešava ili će se desiti krivi mi koji ne osećamo državu našom državom. Ne mogu da volim nešto i nekoga ko na svakom koraku ispoljava mržnju prema svemu onome što predstavljamo mi koji ne doživljavamo državu kao našu. Mislim da je dovoljan doprinos celokupnoj situaciji sa moje strane što ne mrzim. Odstranjivanje mržnje kao osećaja kod svih doprinelo bi tome da bi nam bilo jednostavnije i lakše da preživljavamo dane u ovoj državi, ma čija ona bila. Država koja baš i nije država, a u kojoj ja živim je uspela da u mojim osećajima probudi isto što i ova država koje je država koja nije baš država deo. Ravnodušnost i nezainteresovanost za njenu sudbinu. Šta je doprinelo tome da moja osećanja iz patriotskih pređu u izdajnička, kako bi to nazvali velikobusači patriotskih grudi, polupismeni i nepismeni ostavljači poruka mržnje na forumima i dno trakama, patriote koje ne znaju da isključe caps lock, koji su slučajno pritisnuli. Kako će me takvi nazvati uopšte mi nije bitno, bitno mi je da se od njih razlikujem po svemu pa čak pristajem da nosim i epitet izdajnik sve dok me to razlikuje od njih, njihovih praznih i krezavih glava. Predsednik moje države koja baš i nije država je jedan raspevani lik, koji obožava da peva pod šatrama i ostalim natkrivenim prostorima. I ako jezivo podseća na Michigan J. raspevanu žabu iz crtanog filma, njegov lik i delo su sušta suprotnost simpatične i drage žabice.
Hello, my baby.
Hello, my honey.
Hello, my ragtime gal.
Send me a kiss by wire.
Baby, my hearts on fire.
If you refuse me.
Honey, you'll lose me.
Then you'll be left alone.
Oh baby, telephone.
And tell me I'm your own.
Kako da volim državu koja nije država čiji predsednik peva geačke pesme pod šatrama i ostalim natkrivenim prostorima. Čiji brat pokazuje srednje prste pred kamerama navijačima suparničkog tima, pod izgovorom da su ga navijači isprovocirali. Kakav sklop mozga moraš imati da te neko uspe isprovocirati u tako beznačajnoj stvari kao što je sportski događaj. Hm, sada sam možda i pogrešio. Kako da sportski događaj bude sporedna i beznačajna stvar kada se u mojoj državi kada je god neka svetkovina to uvek proprati kulturno-umetničkim programom (spletom narodnih igara i turnirom u malom fudbalu). Ipak ne mogu da kažem da se naš predsednik ne solidariše sa nama, podanicima i glasačkim listićima. Gledao sam ga neko veče na nekom snimku kako ulazi u svog velikog i lepog džipa. Na sebi je imao neki kaputić koji ga je zategao sa svih strana a rukavi mu sežu malo ispod laktova. Verovatno se zbog ove ekonomske krize počeo da oblači u skladištima komesarijata za izbeglice, da bi pokazao saosećanje sa svojim narodom. Mnoge stranke su bile i još su u mojoj državi koja nije baš država. Mnoge stranke su nas opljačkale i ojadile, ali stranka našeg dragog vođe je nešto jedinstveno. Sve ostale su stranke, samo naš dragi i veliki vođa ima vlastitu političku sektu. Jednoumlje, teleći pogledi sa osmehom na ustima i suznim očima punim divljenja, padanje u vatru i agresija kada se kaže da naš vođa greši, su samo neke od osobina pripadnika te sekte. Ne mogu da kažem da sam prestao da budem patriota zbog našeg raspevanog predsednika ili njegovog brata, ne mogu da kažem da sam prestao da budem patriota i radi ostalih stranaka. Kako to da kažem kada se nisu oni sami izabrali, a bogami nisu sleteli ni letećim tanjirima na našu lepu i dragu državu koja baš i nije država. Mi stanovnici države koja nije baš država, ono ako ne svi onda većina je ta koja ih je dovela na vlast. Odavde bi mogli izvući zaključak da sam onda prestao da budem patriota radi svojih sunarodnika, ali ni to nije tačno. Nije većina kriva što je većina, ne može niko većinu da krivi zato što je većina. Naša država koja nije baš država nije baš ni bogata pa dosta njih nije moglo da se školuje i obrazuje, barem ne dok se nisu pojavili Bolonja i privatni fakulteti. Većina nikada nije dirala knjigu dok nije morala. "Što bi je diro bolan, kad ne dira ona mene" dobrodušno bi glasio odgovor. Ukus većine se ogleda u grand showovima, pink televiziji, Kebi, Kursadžijama i ostalim ubicama dobrog ukusa i kulture. Kako onda zameriti većini? Kakva većina takva i vlast. Nisam prestao da budem patriota ni zbog drakonskih i nadasve poštenih zakona i kazni u mojoj državi koja baš nije država. Za svaku pohvalu je to što je sud stao u zaštitu RTRS-a i mene kao strašnog neplatišu i prekršioca zakona, rušitelja društvenog poretka i neprijatelja No1. protiv države osudio da platim 35,00 KM koji sam dugovao. Još ću se i samokazniti što sam sebi dozvolio ovakvo neprijateljsko delovanje protiv države. Kako sam sebi smeo da dopustim da ne platim nešto što nikako ne koristim i ne gledam. Kako sam sebi mogao dopustiti da propustim takav patriotski čin kao što je podrška našem javnom rtv emiteru. Programska šema i autorske emisije su vrhunske. Ti stručnjaci koji rade na tome mora da puno koštaju i mi moramo da im omogućimo i naknadu za njihov stručni rad inače bi mogli da uzmu pasoše i odu da rade za BBC, CNN, National Geographic i ko zna koje sve ne prestižne tv stanice. Oni ih samo vrebaju i čekaju da ih zaposle kod sebe da bi im naši stručnjaci poboljšali programsku šemu, autorske emisije, izbor filmskog programa i dovedu ih na sam vrh gledanosti. Niko nema ni voditeljke kao što ima naša RTRS. Imamo i visoke i niske, mršave i elegantno popunjene, dugokose, kratkokose, svih vrsta ih imamo. Obučene u kompletiće koje su u Severnoj Koreji prestali da se nose lani, sa iritantnim glasovima dočekuju nas sa malih ekrana kada god ih uključimo odakle nas gledaju okicama, a stalno trepću, kao da imaju neki tik ili kao da oponašaju afričku pticu prepelicu pred parenje. Kako to da propustim da platim ? Vredi svake konvertibilne marke svaka njihova hvala našeg velikog vođe, ekonomskog stanja u našoj državi koja nije baš država koje je deset puta bolje nego u glavnoj državi. Mogao bi zaključiti znači ni da naš drakonski i iznad svega pravični zakon i njegovo provođenje nije bio razlog umiranja moga patriotizma. Šta je onda razlog? Možda to što je država odmah poletela da zaštiti svoje interese dok nas obične glasačke listiće, jeftinu radnu snagu, manjinu i većinu nikada neće zaštiti bez flaše pića, bombonjere i koje šuške u obliku konvertibilne marke unutar svega toga. Možda zato što su poleteli da me odmah kazne, a već skoro dve godine se nisu udostojili da mi omoguće da vidim moju decu. Zato što sam ja grešan, zato što sam državni neprijatelj No1. zato što nisam kao ostali, zato što sam se razveo.Hm, možda ni to nije razlog, možda je razlog što sam ja rođen kao izdajnik svoje države koja nije baš država.