Strah je sveprisutan. Situacije koje ga izazivaju se nadovezuju jedna na drugu. Neke osobe su kapitulirale pred njim i ne trude se da šta promijene. Prigrlile su taj strah i on im je opravdanje za sve neučinjeno i učinjeno. Neke su, pak, podlegle i stide se zbog toga. Ali postoje i neke osobe koje izgledaju kao da ga ne osjećaju. Divimo im se i zavidimo im. Naročito ženama jer su žene ono što zovemo nježniji spol. Od njih se nikakva doza hrabrosti ne očekuje. Nije onda ni čudno što se iznenadimo kad naiđemo na jednu od njih. Vjerujemo kako su rođene hrabre. I tu se varamo. Iznenadimo se kad saznamo da se i hrabrost uči. Znam to iz ličnog iskustva. Jer, da bi bio hrabar moraš osjetiti strah.
I ja sam jedna od žena koja izgleda kao da se ničega ne boji. Kao žena za koju će mnogi dva puta razmisliti prije nego joj stanu na put. Da, to sam ja. Pa neka, i potrudila sam se da odajem takav utisak. O, samo da znate koliko je truda uloženo u taj stav!? A začudili bi se kad bih vam rekla da sam nekad bila plašljiva kao zec. Pa kako sam onda prevazišla strah? Ne, ne…ovdje je riječ o množini: kako sam prevazilazila strahove? Evo i odgovora: nikad ih nisam prevazišla. Bojim se i danas. Ne svakoga i ne uvijek, ali ponekad se baš, baš bojim. Razlika je u tome što ja danas ipak znam da neću podleći strahu ma kakav bio.
http://amazonke.com/2017/11/12/kako-pobjedujem-strah/