Piše: Zoran Janković
Čupo je (tako ćemo ga zvati u dijelu ove priče) bio pravo Sarajče. I volio je to da naglašava. Pravo volio. Svojom spoljašnošću odavao je zagriženog rokera. Duga, bujna, prirodno frčkava, crna kosa uvijek mu je padala na ramena. Nikad ga nisam ni vidio ošišanog. Rijetko bi mu, iz te kose, izvirilo lice: pravilne crte, brkovi kao u Željka Bebeka (ustvari, kompletnom pojavom mnogo je, svjesno ili ne – svejedno, ličio na slavnog pjevača „Dugmića“), i sitne oči koje je, najčešće, skrivao „rejbankama“. I to original: pozlaćeni okvir i tamno-zelena stakla sa logotipom proizvođača u gornjem dijelu.
Kožna jakna „motorka“ i farmerice bile su mu isto što i Zagoru Te Neju majica sa karakterističnom znakom, ili Bleku Steni krzneni prsluk i kapa od dabrovine. Uniforma, takoreći. Tek kad bi prigrijalo ilinsko sunce skidao bi on kožnu jaknu i nehajno je prebacivao preko ramena. Otkivao bi, tada, ruke bijele kao sir, koje je sunce rijetko imalo prilike vidjeti. Jakni je, valjda, imao nekoliko: proljetnu, ljetnju i zimsku varijantu. Koliko se sjećam metalnih nitni po njima nije bilo.
Onižeg rasta i krivih, nekako prekratkih nogu, gegao se dok bi hodao. A uvijek je išao sporo, kao da šeta.
I karakter mu je bio kao i spoljni izgled: istovremeno jedinstven i osebujan, ali i ukalupljen težnjom da se iz svakog njegovoggesta vidi da je on, eto – roker. I rođeni Sarajlija. Oboje mu je bilo mnogo važno. Često su ga te odrednice sprječavale da se ponaša pristojno. Reagovao bi nadmeno omalovažavao svakoga ko ne govori „Š’a ’e, ba, papku“. I to tako da mu je ovo „š“ skroz „meko“ (izvinjavam se mom uvaženom nastavniku srpsko-hrvatskog jezika Rifetu Medoševiću, koji je, one što nisu razlikovali „č“ i „ć“ nego govorili „meko č“ i „tvrdo č“, izvodio na tablu da pipnu, pa da ustanove koje je „č“ meko a koje tvrdo; ali ja stvarno ne znam kako bih opisao ovo sarajevsko „š“ nego kao – meko „š“).
Ono što Čupu dovodi u ovu priču jeste to što je vrhunski TV snimatelj. Zaista vrhunski. Kad on poslika kadrove, uradi to tako da se snimak (skoro pa i) ne mora montirati. A to što se sa novinarem Slobodanom Vasković jednom tako grdno pomaris’o i počup’o za duge im kose, da je vlasi bilo svuda po podu radijske redakcije, slučajno spomenuh. Nebitno je za ovu priču.
Elem, do Ratka Mladića u ratu nije bilo nimalo lako doći ni novinarima SRT-a. Samo najbolji su to uspijevali. Dragan Tepavčević, novinarčina i ljudina, utanači razgovor sa đeneralom. On zna kako. Da bi bio siguran da će sve ispasti kako treba, povede Čupu za snimatelja. Jer što se tiče odnosa prema poslu ovaj je bio pravi profesionalac. Njemu se nije moglo desiti da ga izda baterija usred snimanja, da mu pregori rasvjeta a da nema rezervnu sijalicu, da krene da snima a „glava“ na kameri prljava… ne! Kao da je rođen na zapadu, a ne u Sarajevu. A u Sarajevu je rođen. Ovo ja zbog njega ponavljam. Biće mu „vopra godra“ što sam to rekao više puta u istoj priči.
Oni koji su imali prilike upoznati đenerala znaju da je skoro patološki mrzio dugu kosu i bradu na muškarcu; padao je u vatru čim bi vidio čupavo muško, i dobijao želju da ga ošiša i obrije. Ne lično, naravno, ali bi on izdao naređenje. Prema nekima korijen ove mržnje treba tražiti u jednom događaju iz Drugog svjetskog rata. Naime, četnici su upali u rodno mu selo i Mladićevu majku pletenicama vezali u štali, a zatim štalu zapalili. Spasao je neko u poslednji čas, odrezavši joj pletenice. Od tada je Ratko mrzio i četnike i mušku bradu. Ko ne vjeruje – šta ću mu ja! Prodajem pošto sam i kupio – pričam ono što sam čuo.
Kad novinarska ekipa dođe kod Mladića on ih prvo lijepo primi. Tepavčevića je poznavao od ranije. Brada ovog novinara i pisca bila je uredno podšišana i nju je Mladić nekako „svario“. No, kad ugleda Čupu, sa kojim se ranije nije sretao, onako svog zaraslog u kosu i neobrijanog, u kožnoj jakni i farmericama, razgoropadi se. Progovori iz njega oficir JNA; jedan od onih koji nisu obrazovani i obučavani nego dresirani za svoj posao.
„Je li, Tepavčeviću, kakvog si mi ovo majmuna doveo na snimanje!? Jel’ stvarno misliš da ću ja stati njemu pred kameru? Sad će ga ovi moji ošišati naćelavo nožem od automatske puške. Gine se na sve strane a on mi se tu mangupira! Narediću da mu se poništi rješenje o radnoj obavezi i da ide sa mojom gardom na Treskavicu“, grmio je đeneral i očima strijeljao Čupu.
Tepa se nađe u vrlo neprijatnoj situaciji. U neobranom grožđu. Znao je da sa generalom nema šale. Prijeka mu narav a i živci istanjeni. Inteligentan, kakvim ga je Bog stvorio, Tepa je grozničavo razmišljao kako da se izvuče iz škripca. I sebe i Čupu. Mladić je čovjek prgave naravi i lako se može desiti da sad ne pristane ni dati intervju. A i da stvarno ošišaju Čupu, onako kako je i rekao, i pošalje čovjeka na najgoru liniju, gdje se najviše gine. Tepi sinu spasonosna ideja. Priđe Mladiću, zakloni mu ušnu školjku rukom i poče da mu šapće, ali tako da ga je i Čupo mogao čuti:
„Generale, polako, molim Vas, nije on nikako naš čo’ek, on je Amerikanac. Uopšte i ne govori srpski. Pra-pradjed mu je Srbin koji je otišao na divlji zapad. Od tada su se izmiješali sa nekoliko nacija. Ali kad je počeo rat njega je krv povukla – Srbima. Tamo je bio jedan od poznatijih snimatelja. Kad je došao ovdje, kao dobrovoljac, procijenjeno je da je mnogo potrebnije da radi kao snimatelj nego da ratuje, jer nama nedostaje snimatelja. Posebno dobrih kao što je on.
„Stvarno“, začudi se general, „a kako se zove?“
„Majk“, izmisli Tepa u djeliću sekunde.
„Aaaa, dobar Majk, gud, gud frend“, reče odobrovoljeni general i potapša Čupu po ramenu. „Svaka ti čast, ako te ko ovdje bude išta zajebav’o, ti im samo reci da si Mladićev drug i da će sa mnom imati posla. Hajde sad da radimo, žurim na Nišiće, ima tamo nekih neprijateljskih aktivnosti“ govorio je Mladić dok se Čupo bleskasto smješkao i klimao glavom.
Snimiše razgovor i uputiše se svako za svojim poslom. Ipak, Mladić negdje stiže da odgleda prilog, i mnogo mu se dopade način na koji je snimatelj radio. Još više zavolje „Majka“.
Po dolasku u redakciju novinari ispričaše šta im se desilo. Svi se primiše na dobru foru i Čupu počeše zvati – Majk. Njemu to ne bi mrsko.
Stvar je bila gotova. Nije se moglo nazad. Niko više nije imao hrabrosti da komandatu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske kaže da mu je snalažljivi novinar slagao. Čak i da se neko i usudio da mu to ispriča, ovaj mu, vjerovatno, ne bi ni povjerovao. Bilo kako bilo Čupo postade i ostade Majk.
Problem je nastajao svaki put kad bi Ratko Mladić dolazio u posjetu na SRT. Redovno je tražio da vidi „Amerikanca“. Tada se laž morala kriti novim lažima. Kao, uostalom, i uvijek što se radi; kad se jednom počne lagati, jedna laž vuče druge tri, ove tri narednih devet, i nigdje kraja laganju. Najčešće se govorilo da je sa ekipom, negdje na snimanju, a Majk se sklanjao iz objekta. Ponekad bi ga, ipak, doveli Mladiću. Ovaj bi ga tapšao po ramenu i hvalio, a Majk je morao da se ponaša kao što je već naučio: da sliježe ramenima, smješka se, i pravi se da ništa ne razumije. E u tom slučaju su svi prevodioci engleskog jezika morali da se izgube iz zgrade, da Mladiću ne bi palo na pamet da popriča sa Majkom posredstvom prevodioca.
Kako tad tako i danas. Majk je tu, u BiH radi za naše, domaće medije. Mada je radio i za strance. Ne znam da li je tada naučio engleski jezik. Većina kolega mu i ne znaju njegovo pravo imenu nego ga znaju kao – Majk. I svi ga tako zovu. Eventualno, ljudi koji su baš bliski sa njim, zovu ga – Mike. Što mu ga dođe na isto. Toliko znam i ja koji, kao i Majk, ne znam engleski jezik.
