Pokušavam da se unormalim, da nedostatke pokrpim i da zaspim na kauču. Utakmice ne gledam, mada je ova godina vrijeme za tu jeftinu dozu adrenalina. Nemam živaca da se svađam sa sudijama iza staklenog ekrana. Ustvari to nisam nikada radio, sada želim da se otkačim niz sanjive horizonte sopstvenih nizbrdica preko kojih sam pokupio bisere koncentracije.
Tri ..dva..jedan… Zakočio sam na pola puta čitajući nesuvisle nebuloze. Nije mi potrebno da se odmaram, jer ja adrenalin pronalazim usljed nekontrolisanih mozgova koji žele da kritikuju, al naleću na mene.
Ja kritikujem, ja jednini smijem, ja najveći, u prkosu svih negativa njihove apstraktne forme života i bezbrižnosti nedojebanog režima, lokalnih međeda, koji bi još kajmaka. Ne mogu da budem nepismen, mada bi to priželjkivali mnogi, da mi se zakače za neki glagol. Žao mi je, jer da ste pročitali ono što sam ja pročitao iz sopstvene kože bi vas evakuisali. Ma ne, ne pročitao, …čuj pročitao, šta pročitao… ne, ne mislim na književnost. Ali ko vas jebe, ne mogu da vam objašnjavam. Držim se, ja se ipak držim, ovako slomljen i poražen od antagonizama koji me okružuju. Zato valjda ne mogu da gledam fudbal, tu besmislenu stvar na plećima modernih gladijatora.
Ekscentrizam mi je sigurno poremetio osovine. Ne osjećam se stabilan u gradu užasa, jednoj maloj, smrdljivoj, pokvarenoj čaršiji. Ljudi su postali govna. Ljudi seru po sebi bez razloga. Kažu da će nam biti bolje kad se opametimo. Koji to mi, kakva pamet, i ko sugeriše.
Sugerišu nas mrtvaci, nas ovo malo ljudi na aparatima penzionog fonda, trse se pirovim pobjedama da od ove godine neki novi početak zavisi od njihovog opstanka. Ima i onih koji im vjeruju, koji bi da se „ugrade“ u sistem, čekajući da ih stavljajući na listu socijalnih programa malo slažu i zadovolje verbalnim manifestom. Strah me je od običnih nedojeba. Oni su svima teret, kao i sebi samima. Oni ne razumiju da je sve ponuđeno od lokalnih međeda, već odavno pojedeno i zadovoljilo guzice kengurima koji skakuću od stranke do stranke i po strunama živaca manjine savjesnih. Sada će samo obrisati guzicu poslije velikog pražnjenja sa svima, onima koji su ih podržavali i nama kojismo se džaba nervirali. Nema veze, samo da se vjeruje u nešto. Dakle mrtvaci sugerišu, a živi se polako degenerišu.
Smučili su mi se branioci pedera, a i oni drugi fašisti. Smučili su mi se gavranovi koji gakću na prostitutke, kao i oni koji bi da legalizuju prostituciju. Kome da se obratim da mi pomogne da svarim ovaj užasni sistem u kojem se smatra štetnim po zdravlje onaj koji svima govori dijagnoze koje su vidljive. Ne želim da živim u zemlji u kojoj je bolest legalizovana samo zato što nema dovoljno institucija za mentalno zdravlje. I to se guta od strane nedojeba, samo zato što su ili nemoguće poremećeni ili zato što su plaćeni da propagiraju određene stvari, od onih stvari koje zagovaraju mentalno seksualne poremećaje, do onih stvari koje propagiraju nacionalističke neistine. Danas se ustvari vodi neka beznačajna bitka, dok političari koriste priliku da se tu negdje ugrade…kao ono dok traje šorka, da se potpiše peticija za delfine. Političari su ugroženi od naroda, treba slušati te sjede glave i poneke pederčine, to su sve naši vozači u bolje sutra…utra…utra…tra…tra…a ..aaa !!! Možda će biti obećan i ove godine metro…dobro ste čuli METRO. Ja se stidim za onoga koji obraz nema, eto toliko imam savjesti. Ovo što ću reći je nehumano, ali revolucija ne može bez toga: „Bolje je nemati savjest kad živiš sa onima koji nemaju svijest!“ Uh, jesam pametan, valjda zato što sam načitan ili nisam, al ko vas jebe, vas se ionako to ne tiče. Ne ne mislim na politiku i ta sranja, mislim na književnost, ali ko vas hm hm…budi kulturan Popoviću, pa pjesnici moraju da budu uškopljeni i sterilisani od života, da spavaju na oblaku i mirišu na tamjan. Jebeš pjesnika koji stalno nešto psuje i jebe svima mater.
Ja sve manje poznajem ljude koji su obični građani, sve su to neke štitonoše. Bog te jeb’o…zar se danas tako zarađuju pare? Pa zar niko ne radi nešto pošteno osim što podržava neku skazu i ima dnevnicu za odbranu bolesnika različitog kalibra. Čitam često i napade na sebe, al to mi je hrana, jer što me više opominju nedojebe „tolerancije“ to sve više shvatam da moram tuda kuda sam krenuo.
Obraćam se normalnima! Samo vi imate pojma koliko je lakše živjeti neplaćen od govnara, bilo da su politički obojeni ili oni…ne znam kako da ih nazovem… tolerantni pacovi sa rječnikom u kome se stalno nešto „evaluira“. Ako je mržnja dozvoljena i prisutna, onda imam pravo da mrzim ta govna, jednostavno su mi se zgadili.
I evo me tu, kritikujem, najebavam im se matere, al prvo političarima koji evo ove godine ulaze u još jedan ciklus izbora, kao u nekakvu natalnu horoskopsku kartu. Počeli su opasno da seru po narodu, al to već znate, samo se pravite da ne znate. Ma da, svi ste vi obična masa podarnika koja gleda državni dnevnik i prati turske serije. Svi ste vi obična govna u moru đubreta koje ste posijali oko sebe, dok maštate o vrtovima mirnoće svoje neopjevane samsare. Svi ste vi njihovi potrošači, osim ono malo ljudi s kojima ustvari i imam kontakt, ali koje glava boli od vas.
Čitam prije neki dan jednog mudrog čovjeka, a on reče da je džaba da se nerviram, da će govna uvijek naći način da sprovedu u djelo svoje stvari. Eto opet čitam, i šta mi to vredi, kad me samo naživcira ono što saznam od onih koji su mudrost dokazali pred planetom. Kakva je to mudrost koja nema rešenje? Samo puška mi pada na pamet…puška ili daljinski televizora! Ili ubijati ljude po trotoarima ili sjediti i gledati finale fudbalskog prvenstva. Šta ostaje treće… malo toga.
Kevo, jel Đoković dobio Wimbledom… aha dobio je…, a jel Dodik napunio robne rezerve…aha, dobro je, sad će biti jaganjaca…ihaaaa!!!… jaganjac jaganjac, i ja ću jesti pečenja, Dodik peče vola.. ihaaaa !!!
Zašto ne mogu bar da pokušam da se unormalim…. a tako lijepo mi je televizor rekao da moram, da neću imati da jedem i da će me popišati božiji ljudi na vlasti. Oh, smilujte se vi nepismeni bogodareni političari, ovaj ne zna šta čini…ah.
I onda čujem…
MRRRrš! svi u pizdu materinu .