Proteklo prvenstvo sveta u fudbalu je kao i bilo koja druga manifestacija, pokazalo u kakvom okruženju rastu deca na Balkanu i kako to sve utiče na njih, kao i šta sutra možemo očekivati od njih kad odrastu. Naravno, nećemo generalizovati jer ima i divnih primera, sušte suprotnosti od onih koje smo gledali i slušali danima. Najjezivi primer odrastanja u mržnji je onaj dečak koji je slavlje zbog pobede jedne od reprezentacija, proslavio skandirajući u kameru “Nož, žica, Srebrenica” Nećemo sad da se bavimo odraslima koji su takođe skandirali jezive parole u Beču, Cirihu, Širokom Brijegu itd… Vratimo se ovo detetu. Odakle u jednom takom malom biću koje je rođeno posle toga o čemu je skandiralo, odakle u njemu toliko mržnje? Da li ono uopšte zna šta to znači o čemu je onako sa ushićenjem urlalo u kameru? Ako je istina ono da se sve nosi iz kuće, možete li da zamislite kako izgleda taj dom, ta porodica iz koje ovo dete dolazi? Koliko je promašena uloga roditelja kad umesto u ljubavi, dete odgajaju u mržnji. Kako izgleda jedan dan u takvoj porodici? Kakav rečnik? Ubiti, zaklati, nož, žica, proterati, zapaliti… Takva porodica je zapravo slika i prilika onog što političari rade godinama. Mržnju i netrpeljivost prenose putem medija na odrasle, oni je zatim proslede svojoj deci, koja će verovatno kasnije nju usaditi i svojoj, i tako sa kolena na koleno. I tako na Balkanu nikada sreće i nikada zdravog razuma. Bar ne u onoj meri koja bi bila dovoljna za jedan normalan život, dostojan čoveka. Sa druge strane, svedok sam jednog odrastanja jedne predivne devojčice. Devojčice koja odrasta daleko od Balkana. Njena majka, za koju mogu reći da je svetski čovek, koja je daleko iznad svih tih glupih podela na nacionalnu i slobodno mogu da kažem, na plemensku pripadnost, ona je ta koja evo već 11 godina čini da to dete pojma nema šta znači mržnja. Sve svoje drugare ta devojčica zna po onome kakvi su prema njoj i po imenu. Pojma nema koje su nacionalnosti, odakle dolaze ili koje su veroispovesti. Dete od 11 godina koje odlično govori 4 svetska jezika, ide u školu u kojoj su učenici iz skoro čitavog sveta, to dete jednostavno nema dodirnih tačaka sa mržnjom. I sad kontam, možda ipak sve ovo nema veze sa okruženjem već sa porodicom. Možda nije do političara šire mržnju već je o naroda koji širom otvara vrata svoga doma da ona uđe. Taj dečak koji je skandirao ono što jeste i ova devojčica kojoj je nacionalnost uopšte važna nije, to su totalno dva različita sveta poreklom sa istih prostora. Jedno živi u mržnji, drugo u ljubavi.