Muškarci vole kad ih kući čeka hrana.
Ne znam jesu li naše bake skovale onu „ljubav ulazi na usta“, ili pak njihovih baka bake, ali su znale da je to istina. Savremeni parovi često pate od otuđenosti, previše obaveza, premalo vremena, pa se jede s nogu, nešto na krišku, po restoranima, ili kod tašte/svekrve. Još kad dođe dijete, muškarci se često osjete suvišno, pa i nepoželjno, jer su stalno za nešto krivi.
Sve više vremena provode na poslu, u kafani, sa prijateljima, na piću, pa nešto jedu u gradu jer kući „nema ništa“. To znači da dođe umoran, pripit, i podriguje na škembiće ili kobasicu, pije sodu bikarbonu ili kokakolu da to svari, nema kuveta da razgovara, a kuhinji prilazi sjetno, razočarano, eventualno po pivo iz frižidera.
Žene nekad misle da je ljutnja neopravdana, jer u frižideru „ima hrane“ u vidu, recimo, stvrdnute svekrvine musake od prekjuče ili nezačinjene supe kuvane za dijete.
Po feng šuiju, kuhinja, tačnije sto za ručavanje, je centar porodičnog života, ognjište. Kuhinja treba da je živa, da radi, da miriše na hranu, da se nešto krčka, da rerna svijetli, a sto, dobro je da je prostran i pristupačan, idealno okrugli, da bi svi za njim sjedili ravnopravno. Sve to, i ljubav. Ne kuvanje preko one stvari, zurenje u recept dok po kuhinji raste krš radi neke egzibicije koju nijedno nije prije jelo, niti će je više ikad jesti.
Kuvanje treba da je prirodan dio svakodnevnice, nešto što se radi sa ljubavlju i radošću, kao što se djetetu daje sisa. Muškarac kojeg žena sačekuje sa mirisnom klopom na stolu rado ide kući, štaviše, žuri kući, pogotovo ako je kod majke naučio da ga kući čeka ukusna porcija čiste ljubavi i osjećaja da si doma.
Kome kuvanje ide, taj napravi čaroliju i na kampovanju. Ko nije vičan, skrši pedeset maraka u prodavnici da bi napravio malo složeniji omlet.
Za početak je važna postavka, a to ne mora biti nova kuhinja sa novim posuđem, već kuhinja koja je praktična, i posuđe koje radi posao. Tiganji u kojima se hrana ne lijepi, pristojne šerpe, i par sitnica poput silikonske špatule, dobrih noževa i četkice za premazivanje. Papir za pečenje je sjajan izum, ne sjećam se kad sam se posljednji put rvala sa zapečenom tepsijom. Tako da nije važno da li je kuhinja nova, važno je da je zgodna, i nova kuhinja može biti jako nepraktična, što lako obeshrabri.
Postoji obilje informacija o uvrštavanju kuvanja u svakodnevnicu savremenog zapadnjaka. Jedan od korisnih savjeta sa interneta je organizovanje namirnica nedjeljom.
Nedjeljom se ide na tržnicu i kupuje svega po malo. Tikvica, patlidžana, luka, peršuna, celera, mrkve…svega što se nađe. Potom se sve kući očisti i opere i poslaže u rernu na papir za pečenje. Za par sati je pečeno sve, i paprike i luk i tikvice i mrkva, pakuje se u frižider, i narednih nekoliko dana spaja u ukusne obroke. Termički obrađeno, može direktno na sendvič, picu, u sos od paradajza, preko sira ili uz meso, lako se spaja u varivo, preliv za tjesteninu ili salatu. Bijeli luk se peče u glavici, kakav jeste. Svaki čen se pretvara u dozu aromatične, slatke paste koja se može razmazati preko putera ili koristiti kao začin varivu. Kombinacije su zaista bezbrojne.
Nedostatak je to što se pečena hrana troši u periodu od nekoliko dana, tj. nije svježe spremljena, ali su prednosti ipak brojnije, pogotovo kad se svježina te hrane uporedi sa pretpostavljenom svježinom hrane iz restorana ili brze hrane.
Začini su takođe jako važni. Običan kuvani krompir, sa prelivom od maslinovog ulja, peršuna i bijelog luka, uz komad grilovane ribe, postaje tradicionalna delicija, a ne zahtjeva praktično nikakve vještine.
Štaviše, pretjerano kuvanje i muvanje može ubiti namirnicu u pojam, pretvoriti u besmislenu kašu i oduzeti jelu svaku draž.
Ne treba žena nevična kuvanju da se uhvati svekrvine sarme ili špikovanja ćurke. Kuvanje nije nešto u čemu možeš naprečac fascinirati, niti je koga briga koliko si se trudila ako je rezultat nejestiv.
Zapravo, jeste nešto u čemu možeš naprečac fascinirati, ali to ne dolazi od kuvanja da se po svaku cijenu drugome ispuni želja, već od intimnog okretanja sebi, i posmatranju namirnica. Ako u kući imaš koji luk, krompir, i par začina, već možeš napraviti nešto lijepo.
Okej, zapečeš krompir sa lukom, ali pliva u ulju. Odvadi višak, prespi u drugu činiju, pa gledaj čime da osvježiš taj skrob i ulje. Zelena salata, ili kiseli krastavci, ako je krompir gnjecav, neka šnicla bude reš, neka salata krcka, ili šta već voliš, važno je da jelo kombinuje različite namirnice, teksture, boje i ukuse. Najljepša jela sam pravila od najskromnijih namirnica. Kada imam veliki izbor sastojaka, izgubim se. Volim kuvati po receptima, ali najčešće kuvam po okolnostima. Šta je svježe, čemu je sezona, šta treba utrošiti, šta mi se jede…obrok uvijek odražava moj dan i stanje. Šta više, po obrocima vidim da je vrijeme da nešto promijenim. Ako duže vrijeme jedem u trku i bilo šta, zaključim da se moram drugačije organizovati, jer mi rođeni život promiče.
Hrana je život, kuvanje je ljubav, i ta se ljubav može razviti u svakome.
Emancipacijom prethodne generacije je došlo do izvjesnog anatemisanja kuvanja, čišćenja i peglanja kao simbola potlačene domaćice. Neke žene su podizale svoje kćeri u duhu prezira prema svim kućanskim poslovima kao nečem što će sutra, ako Bog da, raditi posluga. Neke žene su same sebi vezle krpe sa “Kuharice manje zbori da ti ručak ne zagori”, i insistirale na tradiciji. Njihove ćerke vješto motaju sarmu, suču pitu, a znaju napraviti i ajvar i ukiseliti kupus.
Kojih je više, ne znam, ali znam da i jedne i druge savremeni život ne ohrabruje da kuvaju.
Ipak, savremeno doba je donijelo neka sjajna pomagala. Volim da pravim domaći hljeb, jer od njega napravim obrok u malom. Nekoliko vrsta brašna, sjemenke suncokreta, bundeve, susama, mekinje, klice, začini…pa i ako budem jela u trku, šnita takvog hljeba i čaša jogurta su opet bolji obrok od hot-doga ili peciva iz pekare. Otkako posjedujem veliki mikser sa posudom (to su oni od 300-njak maraka), više i ne mijesim hljeb. Nije isto, priznajem, kad ti tijesto prolazi kroz ruke i raste od topline dlanova, kao kad ti ga zamijesi čelična žica, manje ljubavi stigneš ubacit u njega. Ipak, ukus je odličan, a posao se svodi na sipanje sastojaka u činiju, što znači uvijek dostupan domaći hljeb. Ja nikad ne bih dala velike pare za mikser, ali za neku multipraktičnu varijantu ne treba štedjeti, ili kao ja, čekati da ti je neko pokloni.
Kuhalo za vodu sam smatrala za glupost, dok ga nisam probala. Voda za špagete se mnogo brže ugrije nego na ringli, ma voda za sve se začas ugrije, samo treba imati najjeftinijeg sirćeta da se povremeno skine kamenac.
Ekspres lonac je apsolutni kralj kuhinje, i najznačajniji izum pored točka i kreveta.
Nema nikakvih krčkanja i natezanja od tri sata, kupus je kuvan za 10 minuta, a pasulj 40. Znala sam na pauzi skoknuti do kuće, skuvati kupus, i vratiti se da ručam sa kolegama. Zamrznuti grašak, boranija, ma bilo šta zamrznuto se spremi začas i izgleda kao da se natenane krčkalo na vatri. Treba malo vremena da se upoznaš sa loncem, ali ide brzo ako posvetiš pažnju i malo eksperimentišeš.
Želim reći da je u opštoj nestašici sveprisutne ljubavi važno napomenuti da ljubav, fakat, ulazi na usta. Mnogi brak bi bio glađi i mnogi život u dvoje slađi, da iz kuhinje dopiru primamljivi mirisi. Okupljanje za trpezom je drevni oblik porodičnog savjetovališta i terapije. Dobra hrana, ukusna hrana, opušta i usrećuje, i ako taj aspekt života dovedemo u red, onda nas svakodnevno čeka sreća u krugu porodice jer svakog dana jedemo. Mi još uvijek imamo pravo na taj ritual, zato mu treba dati punu pažnju. Ne jesti uz telefon ili laptop, televizor ili štivo, već gledati u hranu, u ukućane, uživati u svakom zalogaju i gutljaju. Zvoni telefon – ne mogu, jedem. Ajde dođi – hoću, kad jedem. Idemo tamo – kasnije, moram kući, da jedem. Ljudi će da poštuju to, uostalom, stari bonton je da se ljude ne zove u vrijeme ručka, ni poslije ručka, jer zaboga, sijestaju, i neprimjereno je ljude prekidati u dnevnom opuštanju. Vratimo to.
Što se tiče onih žena koje su podizane za poslugu i trenutno uživaju poslugu, neka razmisle. Neću reći da angažuju samo stare, ružne pomoćnice, ali nije neshvatlijvo da muška ruka poleti na bok opasan pregačom, koju obavijaju opojni mirisi ukusnog jela.
Muškarci osjećaju da su se „dobro oženili“ kad u kući vide tragove domaćice. Čak i onaj koji nije navikao da mu se prinosi, koji zna i voli i sam da sprema hranu, i on voli da bude zbrinut. Ko ne voli.
Zato, ako vam se čini da nikad niste oboje kući, da ne razgovarate, i da jednom drugom često zamjerate svaku sitnicu, okrenite se kuhinji. Izlaziće iz vas ljubav, samo neka prvo uđe tamo odakle često izlazi nervoza – na usta.