Od ranih jutarnjih časova, u celoj BiH počela je proslava jedinog zajedničkog praznika za sve narode i narodnosti naše ponostite i prosperitetne države. Dan kad jaganjci utihnu, uspeo je da nas ujedini kao ni jedan drugi praznik. Praznik se obeležava obično u krugu porodice, a pošto praznik uvek pada subotom, čak i ovi malobrojni zaposleni nesrećnici imaju priliku da slave, a ne kao za ostale praznike, za koje samo ova nezaposlena većina može sebi da priušti taj luksuz porodične atmosfere. Za Dan kad jaganjci utihnu se ne posti i na trpezu se iznose sve moguće i nemoguće đakonije i poslastice koje se posebno pripremaju za ovu priliku. Naime u narodu postoji verovanje da na današnji praznik treba što više jesti i piti, jer zbog plahovitog karaktera sveca koji sutradan pada, Dan mrmota i koji je inače uvek u svetu nedelju, nikada se ne zna da li će posle njega zavladati glad ili će ostati ista nemaiština kao i do sada. Na današnji dan nije dobro ništa počinjati raditi, niti sklapati nova prijateljstva. Kažu da se danas valja zavaditi sa nekim prijateljem, komšijom ili članom uže ili šire familije. Ovo zadnje, nekada pre, vam je ostavljalo dosta veći izbor potencijalnih žrtvica za dobru svađu, ali pošto je odnedavno naša Vlada donela uredbu o tome da vam više ni otac ni mama ne spadaju u užu obitelj, ostaje vam samo žena, što je veoma dosadno i monotono, jer se za ženom svađate tokom cele godine, tako da je bolje uloviti nekog dobrog prijatelja ili komšiju i tako zajedničkim snagama održavati tradiciju. Dan kad jaganjci utihnu ne obeležavaju svi u našoj državi i ne obeležavaju ga svi na isti način. Postoji jedan nemali broj seljana, njih oko četrdesetak procenata, naše lepe države koji su nevernici i koji niti praznuju Dan kad jaganjci utihnu, a ni Dan mrmota. Takođe postoje i stanovnici naše države koji su na takozvanim listama i koji su nešto kao kumovi ove svetkovine. Oni ceo Dan kad jaganjci utihnu obeležavaju u molitvi. Taj dan pripremaju poklone i posećuju pritjatelje i poznanike prema kojima su bili grešni i kojima se nisu javljali u protekle četiri godine. Posećuju ih kod njihovih kuća ili ih presreću na ulici i mole se za njih da im razum podari sigurnu ruku i dobar glas za Dan mrmota. Ako primete da im se razum neće prikazati taj dan ili u noći između Dana kad jaganjci utihnu i Dana mrmota, onda ih daruju unapred pripremljenim poklonima. Dok običan narod bezbrižno proslavlja ovaj dan, oni su pod velikim pritiskom jer strepe od sutra. Najgora kletva i proklestvo koja može da ih stigne na Dan mrmota je to da ne dobiju ni jedan jedini glas, što obični narod ume da okrene na ismevanje tipa: „Vidi ovoga/ovu, pa čak ni bračni drug nije glasao za njega/nju!“
Takođe na današnji dan valja se ukrasti nešto, prevariti ili eventualno zajebati nekoga. Omiljena igra među običnim narodom i ovima što Dan kad jaganjci utihnu provode u molitvama zove se „Jadac jadni“. Igra se tako što ovi kumovi sa liste presretnu stariju i iznemoglu osobu, obično penzionera i traže im ličnu kartu kao samo da nešto vide. Pobednik je onaj kod koga završi lična karta. Ako penzioner da ličnu kartu liku sa liste i ovaj šmugne sa njom, pobednik je, naravno, lik sa liste. Međutim, ako penzioner, kada mu lik sa liste traži ličnu kartu kaže: „Znam za jadac!“, onda pobeđuje penzioner. Ovo je jedna od retkih igara u kojima je sasvim svejedno ko će da pobedi, jer u oba slučaja ishod je urnebesno smešan.
Tradicija je da se uveče porodica okupi i da zajedno vežbaju ćirilicu ili latinicu, u zavisnosti od toga u kojoj oblasti naše velike i bogate zemlje žive, i takmiče se ko će lepše napisati svoje ime i prezime. Potom svi odlaze u svoje krevete, ranije nego obično, a isto tako je poželjno da muž spava odvojen od žene, jer ipak je za malo bolje sutra potrebna hladna glava, da ne bi ruka zadrhtala prilikom centralne svetkovine Dana mrmota.
Ujutro se svi koji imaju više od osamnaest godina, osim onih četrdesetak procenata nevernika, lepo počešljaju i obuku svoja svečana odela i odlaze na glasačko mesto, gde se održava centralna svetkovina. Na glasačkom mestu ih dočekuju ozbiljna lica članova komisije tradicionalnom čestitikom: „Vašu ličnu kartu i ovde se zaista prijavi!“, na šta se otpozdravlja:“ Izvolte moju ličnu kartu, to sam voistinu ja!“
Po obavljenom čestitanju dobijate ukrasne papiriće raznih boja na kojima su ispisana živopisne i originalne skraćenice, sa kvadratićima pored svake od njih. Sa tim papirićima se odlazi do oltara koji je zaštićen od radoznalih pogleda, gde miru i samoći žrtvujete svoj glas križajući jedan od kvadratića.
Celi Dan mrmota prolazi u nekoj atmosferi sveopšteg uzbuđenja, koje u kasnim večernjim časovima eksplodira u veliko slavlje sa kolonama automobila iz kojih vire razne šarene zastave i koji kao da se takmiče ko će glasnije i melodičnije da trubi.
Praznik se završava ponedeljkom ujutro, kada slušajući preliminarne rezultate žrtvovanja glasova shvatite da se i ove godine nije ništa promenilo i da su u najlepšoj tradiciji praznika Dan mrmota i ove godine pokrali izbore.
