Ridjan je sinoć opet isprebijao ženu.
Dolazila hitna, vodila jadnicu u ambulantu.
Policija nije dolazila, nije niko pozvao, prijavio.
Branila, kažu neki, djecu kad ih je Ridjan mlatio vojničkim kaišom. Onim krajem sa metalnom kopčom.
Jedni tiho ispod glasa govore da su djeca nemirna, da su i zaslužila. Drugi nadodaju da ni žena nije zlatna.
Rdjav čovjek, al’ naš jebaji ga.
Ridjan k'o Ridjan, spremno zaključuju.
Ženu kasnije dovukli kući polomljenu, sva u zavojima.
Komšiluk napokon odahn’o i zasp’o mirnim snom pravednika.
Sutradan – novi dan.
Ridjan u prvom redu sluša božju propovijed.
Posluša do pola, pa kad mu dosadi samo izadje i ode kući.
Poslije se narod okupio u kafani da proljudika koju.
Glavna tema Afganistan.
Svi odreda zabrinuti i zgroženi nad sudbinom afganistanskih majki i djece.
Spominju Talibane i zatrlo sjeme.
O Ridjanu ni slova.
tekst originalno objavljen na: www.prvolicejednine.com