Ka tebi

poezija...

davor-radulj / 10. Juni 2020

„Kada B misli da od sto mladih muškaraca koji lutaju svetom

devedeset devetoricu njih spasava mlada žena, a jednog božja milost,

vidimo lako da nije baš dobro stajao sa računanjem,

budući da ne ostavlja nikakav prostor za onoga koji stvarno propada.“

 

„Ili – ili“ – Seren Kjerkegor

 

 

hej, nećeš da veruješ

ali samo nekoliko sati pre nego što si umro

ošišao sam se i obrijao - kao da sam znao

a sećaš se koliko smo pričali o pravilu privlačenja

i kako ćemo da zgrnemo milione

kupimo staru kuću na nekom ostrvu

ti slikaš, ja pišem, more diše – i to je to

 

i čamac sam ti obećao, jebiga

nego, ajde to - ja sam te zaista i video u njemu

sa slamnatim šeširom, cigarom u ustima i štakama umesto vesala

kako zamahuješ njima i veslaš,

ploveći tu, blizu obale, pevušeći čak!

jer ti ne bi bio ti kada se ne bi sprdao svojim životnim okolnostima

 

pucao si iz tih štaka na ljudsku glupost

vičući, mamicu vam jebem, sve bih vas pobio

a kad bismo se u zagrljaju noći sreli na ulici

uzimao bi jednu štaku u ruke i zasvirao na njoj kao na gitari

pevajući neku pesmu – kao da ti nije ništa

i ni trunku bola ne bih tada video na tvome licu

 

kako si me u tim trenucima podsećao na Modiljanija

na svu lepotu i ukletost jednog života

i bio si mi lep, tako jebeno lep

da te ni sva prljavština ovog mesta ne bi mogla poružneti

niti sva ljudska zloba slomiti tvoj duh

a lomili su te, vala, i odavno kudili kako previše piješ

sve dok tvoj prijatelj Peđa nije došao da te poseti, izjavivši pred svima

pa da ja živim ovde sa vama, nikada se ne bih ni treznio

rekoh ti, nekada je dovoljna samo reč da utiša svu glupost sveta

 

suviše je lako da te se sećam pre nego što si prvi put operisan

niti smo voleli lake knjige, niti lake razgovore

i, hej, pa zar nismo iz konfrontacija najviše i naučili jedan od drugog

jebeš ti tapšanje po leđima prijateljstva i sigurica društvo

od toga ovaj svet nikada nije imao nikakve koristi

 

želim da te pamtim po onom kišnom danu

kada si se jedva dovukao do moje kuće i rekao mi

jebiga, upišao sam se

a ja ti odgovorio – pa šta

i doneo ti trenerku pokojnog oca da se presvučeš

pa smo se posle toga danima zezali kako ti dobro stoji mrtvačka moda

a, eto, sada si konačno i postao model

i možda ti tvoji novi drugari, tamo pod zemljom, sada kliču

ili zavide

jer, znaš i sam da ima onih koji ni mrtvi ne mogu da postanu ljudi

 

moram da ti priznam, skontao sam ja odavno sve tvoje mane

osim te da li si ti, uopšte, bio čovek poslednjih godina?

pa, jebote, ko još sere u kesu

nema pola nerava u telu

ne može normalno da govori

ima otvorenu ranu na grudima iz koje curi gnoj

a toliko duha i volje da slika remek-dela

i to Sunce koje nisam mogao da vidim dok mi ga ti nisi pokazao

 

ne, nisi ti bio čovek

već autentična srpska priča

 

ona koja se rađa, živi i umire na stratištu

 

kao da je ukrala vatru bogovima

i sada sama sebi kljuca oči

 

Davoru, da me se seti kad odem

još u septembru si mi napisao ovu posvetu

i sada shvatam da si ti već tada znao

osećao da nijanse tvoje svetlosti postaju tamnije

i da tvoje Sunce počinje da se gasi, i kao i bilo koja druga zvezda

- umire

a moja naivnost i arogancija da si neuništiv

- samo laž, te čak ni tvoja poslednja poruka

jebeno!!

nije uspela da žigoše u mene misao o tvojoj mogućoj smrti

 

a... voleo bih da mogu samo još jednom da te zagrlim na ulici

i, ne, ne, neću ti dati da zaplačeš za mnom

želim da poslednja scena bude naš telefonski razgovor

pozvao sam te tog popodneva da ti kažem „nešto važno“

e, Maršal... rekoh sav radostan,

a sa druge strane se začuo tvoj hrapav, jedva razumljiv glas

šta me budiš, u pičku lepu materinu!

i prekinuo si mi vezu, ostavivši me u čudu

pa si me sutradan pozvao

a ja ti nisam ni dao da izustiš, samo sam rekao

šta me budiš, u pičku lepu materinu!

 

i u isti mah, u tom jednom jedinom trenu

počeli smo da se smejemo tako glasno, tako zarazno i bezbrižno

kao dva petogodišnja drugara koji se igraju u pesku

(na obali jednog nedosanjanog mora)

i zadirkuju jedan drugog

blesave se

luduju i

– to je to

 

(Miodragu Nadlačkom)


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.