Jesen je moje godišnje doba, teško za sviranje kao violina. Tonovi koji su do maločas previše obećavali počinju da gube intenzitet i postaju tiši, zagasitiji, sumorniji. Kao pogrešno odigrani život. Melanholija se, kao koprena, navuče preko očiju i baci senku na sve ono što vidimo oko sebe. Zgrade postaju hladnije nego inače, predeli turobniji i, nekako, udaljeniji, a lica ljudi starija i ružnija. Deo te senke prostre se i u nama, nevidljiv i veliki kao oštro korenje glečera, i zaposedne nas svojom cvilećom melodijom, neprimetno kao đavo. Sve postaje pusto, ulice, prozori i balkoni, obale reka, šume, polja. Na nebu nema ptica, a i osećanja ljudi kao da migriraju u neka skrovišta duše, pripremljena za ovakve prilike. Vreme u našim glavama uspori svoj tok i počinje da kaplje, mučenički sporo, vraćajući nas u neka lepša sećanja, varljiva koliko i sunce u mutnim danima, u kojima smo, tobože, osećali zrnca sreće pod kožom i bivali omamljeni njima. I sve ono lišće koje će, čini se beskonačno, padati svuda uokolo, odjednom izaziva neku sentimentalnu mržnju u nama, prema protoku vremena, granicama u njemu koje nismo prešli, i onim presudnim momentima u kojima smo mogli promeniti tok svog života nabolje, momentima koje smo od tada načinili beskrajno dugim i teškim, pretvorivši ih u neprekidan niz ponavljanja u svojoj glavi. Tako počinje pad, s pripitomljavanjem divljine u duši, strahovima koji narastaju u nama kao plima i vezuju nas uz sebe kao dušebrižna majka koja jedino kao takva može da postoji.
U romanu „Indijski nokturno“, Antonija Tabukija, pisac spominje i priču o jednom poštaru iz Filadelfije, koji je, videvši sliku nekog rajskog ostrva na jednoj zgradi, doživeo prosvetljenje, i zavrljačio torbu punu pisama u kontejner, te otišao na jedno od njih, ponevši sa sobom samo telefonski imenik. Odatle je svakog dana slao razglednice ljudima iz Filadelfije kojima je nosio poštu, sa rečima „Pozdrav od vašeg poštara Džona“, tako nekako.
Možda je bila jesen kada je to uradio, nisam potpuno siguran.
* * *
I, onda, gazeći po tragovima jeseni, koji se jasno prepoznaju u zvucima motorne testere koja u dubini nekog dvorišta kolje dopremljena drva, prvim oblacima dima koji izbija iz dimnjaka kao iz lokomotive, i mirisom pečene paprike koji omamljuje iz nepoznanice svakog otvorenog prozora kao kakav mistični afrodizijak!, osećam kako mi hod postaje labav kao karakter ovenčanog pijanca, a misli razuzdane poput nezadovoljene ždrebice, te se usuđujem da razgovaram sa ovom jeseni, iskreno kao sa svojim nerođenim roditeljima.
Zato je jesen dobra, zbog mogućnosti za gorko oživljavanje sopstva koje, kao kakvu žrtvu, prinosi ljudima.
Čudno je kako san popušta kada se nađemo na otvorenom moru, sami, i bez želje da budemo spašeni, sa trupom prikovanim za splav, a udovima vezanim za udaljena i nevidljiva kopna, raštrkana po svim stranama sveta. Stvar je, valjda, u tome što glava ostaje slobodna, odvojena od brutalne graničnosti našeg tela, i klizi po ivici, između splava i vode, nošena salinitetom vazduha koji je iritira i odgoni iz sna u koji je, maločas, upala. Buđeni, ali ne i probuđeni, postajemo svesni sebe i odsustva bilo kakve telesne težine, što čini da se osećamo potpuni, sjedinjeni sa sobom.
Vantelesni orgazam - svršavanje ličnosti.
„Oluje te nose, a bure vraćaju,“, napisao je jedan češki pesnik, malo poznati Pavel Vanek - „sve bi bilo jednostavnije kada bi jedno od njih prestalo da duva.“
* * *
Groblje je mesto gde stanuju sanjari, ljudi koje je nemoguće probuditi. Mir koji osećamo tamo približava nas bogu više nego onaj mir koji osećamo u crkvi. Možda zbog toga što je crkva hladno mesto, za razliku od groblja, na kome nas greje dah koji ravnomerno ispuštaju sanjari. Groblja su posebno lepa s jeseni, koja ne zaboravlja ni ljude koji stanuju tu, već prosipa po njima, brižnije nego i najrođeniji, gomile žutog i bakarnocrvenog lišća, zagrevajući im postelju.
Juče je bila nedelja, dan koji smo majka i ja odlučili da provedemo sa mrtvima. Groblje se nalazi iznad varoši, izdignuto i arogantno kao da sedi na prestolu. Sa njega mrtvi gledaju zgroženo u nas svakog božijeg dana. Bace oni pogled i u svoju prošlost, kradomice, i ćute jedni od drugih u vezi ovoga, verujući da će razočarenje izgubiti smisao ukoliko se ne prepričava, već ostane u svakom ponaosob. Trebalo nam je dosta vremena da se popnemo gore, ali put vijuga između šuma kroz koje neprestano huči vetar i čini da se osećamo kao da plovimo morem, te se sve podnese lakše nego inače. Dok smo išli ka groblju pogledavao sam u majku s vremena na vreme. Nosila je tamnobraon maramu na glavi, onu koju nose žene kada zađu u godine za koje im je neko rekao da predstavljaju starost, ispod koje su gvirili neobuzdani pramenovi prosede kose, znatiželjno, kao deca kada se susretnu sa nepoznatim. Nisam je pitao zbog čega ju je stavila, verujem da će mi vremenom sama reći, ali mi je bilo žao što toliko malo znam o toj ženi koja hoda pored mene i povremeno protrlja svoje grube prste o moju nadlanicu, kao da proverava moju čvrstinu, sposobnost da sam provedem ostatak života. Možda ju je sustizala žalost za mojim ocem, čiji smo grob posećivali, ili žalost za onom surovom stranom života koji je provela s njim. Kao i bilo ko drugi u tom okruženju, živevši sa pijancem i ženskarošem, bila je prinuđena da očvrsne preko granice i pretvori se u neprekidan niz strogosti, pragmatičnosti i potmule mržnje. Tek s njegovom smrću počela je da se otkravljuje i pronalazi radost u življenju. Teško se privikava na to. Prošlost je najteže sidro. I dan-danas je vuče k sebi, kao davljenik užasnut činjenicom da će potonuti, otići u zaborav, te svom snagom steže čoveka najbližeg sebi i oni zajedno tonu, u grču. Slutim kako joj samoća nekada bude toliko nepodnošljiva da bi je radije menjala za omrzli život udvoje.
Nakon obavljenih rituala, šetao smo grobljem i gledao u slike pokojnika, birajući između njih najšarmantniji par, koji se možda susreo tek sada, u ovom svetu tišine, pa sam se neko vreme glupirao preuzevši njihove uloge i glumeći prve ljubavne sastanke. Lišće je šuštalo pod mojim nogama, osećao sam kako mi je hod neobično mekan. U jednom trenutku, pomislio sam kako me to mrtvaci nose na svojim rukama i od toga me je obuzela jeza, bez posebnog razloga. Pomislio sam kako me je sujeverje, da se sa mrtvima ne treba zajebavati, na tren uzelo pod svoje. Zamolio sam majku da se vratimo, opsovavši u sebi zašto uopšte razmišljam o takvim stvarima.
„Ljubavna pesma je jedina pesma koju niko nije uspeo da napiše sam.“ zapisao je davno Viljem A. Spirhed.
* * *
Danas je padala kiša. Njen zvuk obično izmuči čoveka koji nije zadovoljan svojim životom. Zajedno sa turobnim mislima o jeseni koje ređa u sebi kao kockice, čovek je danas morao da se nosi sa još dve dimenzije koje najčešće dolaze sa njom, surovom postojanošću kiše, i ogromnim platnom sivila koje ume da se rastegli do krajnje granice izdržljivosti ljudske psihe. Sve njegove ideje padaju u vodu (bukvalno!) i ostaju da leže u njoj, u toj jesenjoj barici, muteći se i iskrivljujući, kao svaki ideal koji živi za savršenu ostvarenost.
Nemogućnost.
Jutros sam, išavši na posao, susretao tinejdžerke koje usled hladnoće nisu mogle da nose mini suknje, te su dan u školi učinile nezanimljivim. Svima osim profesorima koji su sada mogli da se usredsrede na lekciju koju će im predavati. Glatka, zategnuta koža koja pocupkuje ispod klupe neće im odvraćati pažnju i unositi zebnju u njihove misli da se ponašaju u suprotnosti sa određenim pravilima. Sa žarom koji nisu imali ni na fakultetu, govoriće o svom predmetu, posvećujući neobično veliku pažnju na to da deci prenesu makar deo suštinske važnosti čoveka.
Profesor Miljković će govoriti deci kako će, kada potpuno odrastu, pronaći nekoga s kim će hodati zajedno, ruku pod ruku. Ali, naglasiće važnost svog pitanja podizanjem prsta, siguran sam da će se u vama roditi pitanje – ko hoda pored koga? Ja pored tebe ili ti pored mene? Superiornost, deco. Borićete se za to, znam, da budete jači, uspešniji od svog partnera. Ipak, ono što se pre toga morate zapitati je da li i kako je moguće izbeći ovo pitanje? Kako postići savršeni balans? Osmehnuće se slavodobitno jer je deci postavio veoma važno pitanje, na koje je siguran da nemaju odgovor pošto je većina njih, ruku na srce, večno glupa, i on im tu ne može ništa pomoći. U tom istom trenutku, Nikola, goluždravi cigančić koji sedi u poslednjoj klupi srednjeg reda, začuđeno će pogledati svog profesora, čiji zažareni obrazi gore od važnosti. Nikoli nije baš najjasnija uznemirenost profesora Miljkovića i šta to on sada očekuje od njih, od njega. Njegova majka ga je jutros poslala u školu bez novca za doručak. Jedina misao koju Nikola ima sada je kako bi najradije uzeo ostatke masnog bureka koje je profesor Miljković odložio pod svoju klupu, pre nego što je započeo ovu debatu, i zviznuo ga njime po glavi.
Alber Kami počinje svoj „Mit o Sizifu“ rečenicom: „Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo.“
* * *
Dani postaju hladniji, kao s godinama ljudi, sve je manje neočekivano toplih dana u kojima sunce prska po nama poslednje količine vreline, dovoljno jake da raspali mučna sećanja prema doskorašnjem životu, raspuštenom ležanju na obalama mora i reka, ili u zatamnjenim sobama sa klima uređajima. Ne obraćamo pažnju na svakodnevno ležanje kome se prepustimo i u jesenjim danima, nema uživanja u njemu, nema erotike zbog hladnoće zgrčenih nožnih prstiju, i sve na šta pomislimo tada obgrljeno je čežnjivim sidrom koje u nama stvara osećaj da tonemo, jednostavno propadamo. Izvesna je povezanost godišnjih i ljudskih doba, i večita borba koju ona vode sa svojim promenama. Ležanje je urođeno čoveku i samo je njegova priprema, vežbanje za smrt, spavanje usled umora života. Jer, jednog dana, ne eventualno, već sigurno, doći će zima i pahulje snega će, najpre usporeno, a zatim sve brže i brže, početi da se slamaju o nas, svom silinom, kao nekada život.
Dobro, dobro, odmahnula je Sanja na ove moje reči, ustajući iz škripave fotelje. Volim da te slušam ali ti nekada zaista preteraš. Ošamarila bih te sada, znaš? Zato što te volim. Ne, ćuti sada, pokazuje mi prstom. Ćutim. Posmatram je kako odlazi do visoke, crne zidne police i vadi jednu ploču iz gomile. Okreće glavu i upućuje mi pogled. Znam taj pogled. Prilazi gramofonu polako, vadeći ploču iz omota. Stavlja je na njega i muzika počinje.
Okreće se prema meni i počinje da pokreće kukove sporim pokretima, prateći ritam muzike. Oči su joj zatvorene, znam da njeni modri kapci olakšano dišu sada, nakon dugotrajnog učenja i slušanja mojih priča. Tanke usne joj se pomeraju u tišini, dok prstima lagano otkopčava dugmad na košulji, malo se zapetljavši kod jednog. Želiš da me vidiš golu, mili, to mi govori, siguran sam, iako vazduhom klizi samo opori miris njenog parfema, otrgnut sa košulje koja već spava na podu, i podrhtavajući glas Bena Gibsona koji kao da plete paukovu mrežu od jednog zida ka drugom, oslonivši se o mene, „jednog dana pevaću o tvojim nogama... kada teški mesec potone u crnim vodama... jednog dana pevaću o njima... kada čežnja naraste ko plima... a večeras, bejbe, veži me njima... veži me njima...“ Osećam kako mi odeća postaje mala, a Sanja je ta koja se oslobađa svog grudnjaka i podiže ga iznad glave, pretvarajući ga u crne oči divlje mačke. Između grudi, svetlost halucinira na jednoj tački njenog znoja, potpuno opsednuta njome. Pružam ruku kako bih dohvatio čašu belog vina koja stoji sa strane, ali je rušim, kao šahovsku figuru. Sanja mi prstom ne dozvoljava da okrenem glavu u tom pravcu i ja, umesto polivenog tepiha, zamišljam kako vino klizi njome, sve do međunožja, na kome joj sada stoje dlanovi, kao otvorena knjiga koja čeka na nastavak čitanja. Smeši mi se, a ja iza njenih zuba naslućujem uspavani jezik, kao neku pritajenu životinju. Usta mi se suše, kao da umesto noćnog vazduha udišem sitan pustinjski pesak, čija zrnca su otrovne strelice. Želiš me jako, provocira Sanjin glas u mojoj glavi, a ja uporno klimam njom, kao da mi je zaista uputila pitanje. Izlazi iz pantalona, koje tako prazne liče na odbačeni džak, i okreće mi leđa. Kosa joj pada skoro do butina, kao neki mutni vodeni slap, a ja njenu guzu naslućujem kao podvodnu stenu, izglačanu u dragi kamen. Spušta se uz blago njihanje, dok palčevima povlači svoje gaćice tera me da se osećam kao da smo sami u nekoj zatamnjenoj drumskoj kafani, daleko od ljudskih očiju priljubljenih uz prozore oblakodera, daleko od gradske vreve i digitalnih satova, daleko od svega...
...Dok mi prilazi, kosa joj leti vazduhom, pretvarajući se u plašt. Mesečina se provlači kroz prozor i obasjava jednu čarobnu šumu, u kojoj obitava mitsko biće o kome bih sada rado ispričao priču. Ali, Sanja uzima jastuk sa kreveta i njime obara lampu koja se nalazi pored mene. Natkriljuje me svojim telom i sve što se sada nazire u mraku ne liči na stvarnost, na smrt. Oblizuje mi uvo vrhom jezika i šapuće, život pre smrti, ljubavi moja, život pre smrti, ššš...
U priči „Tišina“, Džulijan Barns kaže: „Kada je muzika književnost, onda je ona loša književnost. Muzika počinje tamo gde reči prestaju. Šta se događa kada muzika prestane? Tišina. Sve ostale umetnosti teže da dostignu stanje muzike. Čemu muzika teži? Tišini.“
