Sjedam u auto, vežem pojas i zaključavam se iznutra.Tek onda palim auto.Vozim tako svako jutro svoju standardnu rutu do posla.U međuvremenu eksplozija, blizu, kontam demineri…ali nije nam valjda grad miniran…ne mogu na sabahu bas da se bacam u neke logičke zaključke.Vidim ženi pišu kaznu što je krenula preko pješačkog kada je bilo crveno, plače, moli…zamišljam šta im govori i ne zamišljam, samo pomislim šta bih im ja rekla i opsujem.Naglas…mogu, nema nikoga u autu, sama sam, smijem, a i auto je moje, nije na lizing.Tražim parking, vrtim se u krugu, tako svako jutro, dobro je za vježbu…čovjek stoji pored auta.Bingo!!!Ode čiko na posao, ja fino sad na njegovo mjesto…e kada ono šipak.Auto bez ijedne gume.Čiko plače, a ja ne znam šta da mu kažem. Plakala bih i ja s njim, ali mu moje suze pomoći neće a i zaksnit ću na posao.Na radiju čujem u Kranjčevičevoj bila pucnjava, ima ranjenih, na Č.Vili čovjek bacio bombu u svoj stan jer mu ga je banka htjela uzeti, upucali nekog bivšeg direktora, neku čiviju za nešto….I brže bolje gasim radio.Bog zna šta će još javiti.Parkiram na zabranjeno mjesto, ciljano, jer nemam gdje i nadam se da me neće zapisati.
Uzimam sve vrijednosti iz auta, uključujući i čokoladnu bananicu.Kontam kada su Hami obili auto zbog pavlake i paradajza, šta ja znam.
Ulazim u zbornicu, uzimam dnevnik i čujem zvono.Trčim uz stepenice i sva zadihana ulazim u učionicu, pozdravaljam djecu, gledam ih i žao mi ih gdje žive, žao mi mene, svih nas.
Jedan me učenik pita je li stvarno Ćopić izvršio samoubistvo.Gledam ga i šutim…prođe mi kroz glavu sve ono što čuh i vidjeh na putu do škole…Vidim već sumnja u mene i moje znanje zavladaše među učenicima.I nakon duže pauze.
“Jeste, ubio se…”A onda za sebe, onako poluglasno…a ubio bi se od jutros i deset puta da je čuo i vidio sve što i ja. I sve to na prazan stomak.
Za Konkurs