Hodam u noći, sakriven iza kragne kaputa u koju izbacujem svoj smrdljivi dah. Hladno je i grad je pokorno mokar večeras, kao ovlaženo međunožje sluškinje. Oblaci se razilaze kao članovi bande nakon mučkog ubistva, propuštajući debeli mesec na mesto zločina. Pusto je, pored mene promiče senka još jednog prokletnika, zastaje, osluškujem korake koji me sustižu. Može vatra? Pružam upaljenu cigaretu i posmatram rošavo lice nepoznatog, koji sužava oči na tren, uvlačeći prve dimove. Nastavljamo, svako svojom jebenom sudbinom, možda upućujući jedno drugom pitanje koje nismo postavili. U daljini se čuje zvuk sirene, negde se nekome ipak dogodila prekretnica u životu. Mučna. Uvlačim dim u sebe, zajedno sa teškim mislima. Ne znam koja me od ove dve stvari više ubija. S druge strane ulice blinka rozikasta reklama nekog noćnog kluba – „Sympathy“. Sažaljenje uvek dolazi u roze varijanti. Kupi mi nož, reče neko, i ubiću te njime.
Zamičem u jednu uličicu, usku i mračnu kao svi naši unutrašnji tuneli. Na njenom kraju, sa desne strane, jedina svetiljka baca tužnu svetlost oko sebe, gubavu. Prilazim joj s namerom da prođem kroz vrata ispod nje. Bacam cigaretu u baricu i ona se gasi šišteći, kao da umire u mukama. Ulazim u poluprazan bar, pogledavši uokolo ne bih li video nekog poznatog. Nikoga. Osim nalakćenog barmena i benda koji svira neku meni nepoznatu melodiju. Sve je okruglo unutra, stolovi, pepeljare i čaše na njima, zidne lampe, ćelava glava pijaniste, sise koje se naziru ispod bluza nekolicine žena… Sedam za šank sa osećajem da mi se život vrti u krug, ne život, već životi koji se neprestano ponavljaju, ličeći kao identični blizanci. Podižem ruku pozdravljajući ljude iz benda. Klimaju umornim glavama, ne prekidajući sviranje još jedne aluzije svojih života. Barmen mi dobacuje pogled s pitanjem „uobičajeno?“. Klimam, gledajući iza njegovih leđa, u visoku čašu sa vodom, iz koje izviru ljubičice koje je neko iz ko zna kog razloga doneo ovde. Gade mi se, savijene kao babe koje sugerišu starost i smrt. Sa druge strane šanka sedi Hera (koju svi znamo pod tim imenom), pevačica i proročica, sa prekrštenim nogama i jednom rukom savijenom u laktu, u kojoj drži cigaretu, zahvaljujući kojima i ima hrapav glas. Siguran sam da me je primetila, ali to ničim ne pokazuje. Svetlost joj igra na otkrivenim kolenima, obasjavajući ih kao neko sveto mesto. Bela, uska haljina skoro da ne mrda na njoj, a gola ramena se samo naziru ispod ravne kose koja joj pokriva pola leđa. Nekako odvraćam pogled. Barmen mi donosi čašicu tekile, ispijam je, doliva mi još jednu. Palim cigaretu i posmatram ljude za stolovima, koji ćute i blago se njišu u ponuđenom ritmu. Jedan par se ljubi u ćošku, tela im se prepliću kao jezici koje ne vidim. Pesma se završava, vidim Heru kako gasi cigaretu i namešta haljinu, istovremeno izbacujući dim iz usta. Par ruku tapše dok se približava bini. Nisam siguran da li je to zbog nje, ili melodije koja je maločas odsvirana. Naručujem još jednu tekilu, osećam kako me hvata u zagrljaj. Pesma počinje, klavir, truba i kontrabas uleću u blagi vrtlog i počinju da vode ljubav sa ovim prostorom, nama koji sedimo ovde, otežalim mesecom napolju, mokrim ulicama, senkama. Ne odvajam pogled od Here, njena svilena kosa odlazi od nje i vraća se, u sporom ritmu, kao ljubav o kojoj peva. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, ponavlja refren nekoliko puta, dok ja razmišljam o dvosmislenosti njenih reči, i pitam se da li ikad pomisli na mene dok ovo govori. Zamišljam kako prosipam so po njenim sjajnim potkolenicama, kolenima, butinama… ližući joj kožu pre nego ispijem još jednu čašicu tekile. Svaku noć provodim ovde, teturajući se po njenom promuklom glasu, prstima svirača, lelujavom dimu cigareta, i ponavljam sliku u glavi, sliku prolivene soli, iznova i iznova.
Da li pomišlja na mene dok peva ovaj refren, pitam se, pripaljujući još jednu. Znam da ću i ove noći otići bez odgovora, govorim svom razlivenom odrazu u čašici. Još jedna simultanka kruga. Bend započinje drugu stvar, čvršću. Njen glas se pomalja iz vode.