"Ja čitam"

Goran Bogunović / 04. Februar 2012

 

Krajem prošle godine, koleginica sa anglistike napisala je polu-šaljiv članak o titlovanju i "propustima" koje prave prevodioci i nadriprevodioci širom bivše Juge. Ovo je tema koja je u našim krugovima učestala koliko i konstatovanje trenutnih vremenskih prilika (uz dodatak kratkoročne prognoze) tokom neobavezne interakcije sa vozačem taksija, ili verbalno opštenje sa roditeljima trenutne političke postavke kojima volšebna, polno-prenosiva bolest propraćena auditornim manifestacijama ne dozvoljava da se malo više posvete problemima širokih narodnih masa, a manje megalomanskim tendencijama ekskluzivnog kluba ljubitelja fotelja. Drugim rečima, često mi o tome raspredamo. Tog je dana prijatelj iz Hrvatske na svom profilu na fejsbuku okačio sledeći naslov: 'Otvoreno' o titlovanju - može li gluplje? Naravno, odmah sam poleteo da doznam kojim je to ispadom prevodilačka struka toliko mogla zaintrigirati javnost susedne republike. Imao sam šta i da pročitam: titlovanje srpskih filmova na hrvatski jezik - ojsa! Prva reakcija bila je identična onoj kad čujem: Vratio se Mujo iz Njemačke, pa priča Hasi...onda mi je došlo do mozga da nije u pitanju novinarska duhovitost već krajnje ozbiljna debata. Momentalno mi je na pamet pao skeč iz Top Liste Nadrealista, toliko proročki prikladan - Jezici. Sve ono što su Đuro, Nele i ekipa još osamdesetih kroz satiru najavljivali dostiglo je kulminaciju početkom druge decenije dvadeset prvog veka - svet pokušava da stupi u kontakt sa vanzemaljcima, a mi sa bivšim zemljacima, i čini mi se da svetu bolje ide.

Sa ekonomskog aspekta, titlovanje filmova i serija na jezicima koje čak i Evropska Unija posmatra kao jedinstveni BHS (bosansko-hrvatsko-srpski) jezik bi mojim kolegama i meni došlo kao dar sa neba – potražnja za prevodiocima bi drastično porasla, mentalni napor prevođenja bi se sveo na polu-kreativno parafraziranje, a rezimei se uz administrativno-zakonski blagoslov obogatili sa još dva jezika. Sa zdravorazumskog aspekta, ovo ima smisla koliko i pohovanje prženica – potrošićete vreme i resurse, a finalni proizvod će manje-više biti isti kao i početni. Ova tvrdnja pada u vodu ako ne znate šta su prženice. Politički aspekt je već tema o kojoj ću malo šire diskutovati u nastavku, posle plastičnog primera titl-paradoksa - u daljem tekstu ćete videti primer dva kratka odlomka - jednog na hrvatskom i jednog na srpskom jeziku. Bez obzira na to koji je vaš maternji jezik, slobodno u komentaru navedite koji ste odlomak lakše razumeli.


Prvo imamo odlomak iz drame Gospoda Glembajevi" Miroslava Krleže, ekranizovane 1988. godine (bez titlova):


LEONE: Ti i Silberbrandt i Puba savršeno ste slični. Za Silberbrandta je čitav problem u sedam sakramenata, za Pubu u cestoredarstvenom redu, a za tebe u štofvekslu! Anamneza, status praesens.23 Kazneni zakon i sveti Toma: sve pretpotopne profesije! Vi, doktori, da ste logični, hodali biste u reverendi kao i popovi! Evropski advokati u svojim talarima shvatili su stvar s prave strane. Svećeničke sutane i vaš materijalistički štofveksl? Te vaše materijalističke ideologije nikako vam ne pristaju! Kakvi ste vi materijalisti? Uvijek stupate tiho, otvarate vrata misteriozno kao čarobnjaci. Vi plašite pacijente! Pacijenti leže pred vama na stolovima kao antikne žrtve i vi ih koljete božanstvu svoje dijagnoze, anamneze, štofveksla! Molim ja tebe: nikada nisam ni jednom advokatu ni doktoru vjerovao ni slova!


Zatim imamo citat iz filma ”Žikina dinastija 2”, u režiji Zorana Čalića, iz 1986. godine (serijal friško titlovan):


Žika: Tu je!

Milan: Otkad se on bavi fotografijom?

Žika: Ne! Nemoj da mu osvetliš crnu komoru!...Šta se čudiš, vidiš da razvija zvučni film.

Milan: Dobro, je l’ on snima film ili razvija film?

Žika: Pst! Dođi ovamo!

Milan: A šta sad rade?

Žika: A sad ispiraju film.

Milan: A sad ga suše, je li?

Žika: Okvasi grlo i daj pare...


Nego, da se mi vratimo na pomenuti politički aspekt: Juče sam pročitao članak zarad kojeg sam i navratio na ovaj sjajan sajt, a u kojem kolega Noam Čomski govori o
deset strategija manipulacije ljudima i koji me je naveo da se vratim na razmišljanje o svemu što se izdešavalo, onome što se još uvek dešava, ali i onome što nam tek sledi. Počeo bih ovako: 

Jezik je najbitnije nacionalno obeležje današnjice - bitnije od zastave, grba, crvenih slova u kalendaru i autohtonog mezetluka i napoja. Samim tim što je od tolike važnosti za nacionalni identitet, jezik jedne suverene države mora imati i sopstvenu autonomiju, sopstveni suverenitet. Ukoliko jedan jezik ne ispunjava ove preduslove, ne može se na pravilan način upotrebljavati kao oruđe nacionalnog osvešćivanja i masovnog ”usmeravanja”, jer postoji bojazan da će u svom nerafinisanom obliku i dalje kaljati proces uspostavljanja ideološke matrice redundantnim elementima srodnog jezika nesrodne i mrske susedne ideološke matrice. Jezik možemo posmatrati kao organizam sklon dresuri na užem planu, a na širem evoluciji.

- Ako posmatramo pomenuti uži plan u nacionalnom okviru, dobijamo uzajamnu uslovljenost koja dovodi do nacionalističke ekspanzije - jezik jača nacionalizam, koji insistira na jačanju jezika kao sopstvenog obeležja i spirala se neumitno razmotava.

- Sa evolutivnog aspekta, jezik se menja suviše tromo za unutar-generacijska ideološko-geografsko-demografska previranja, te ga je neophodno "ozračiti" ne bi li se sa presporog procesa evolucije "prešaltao" u stanje munjevite mutacije. Iako su lingvistički zakoni prilično jasno definisani, nužda zakon menja - semantika prelazi u politiku po mestu tvorbe, dijalekti metamorfozom prelaze u jezike, a banana prelazi u krastavac (u nedostatku boljeg poređenja). Što je brzo, to je i kuso – oni koji su pazili na časovima biologije setiće se da ovakvo galopirajuće mutiranje retko rezultira pozitivnim ishodom – nindže kornjače su izuzetak. 

U potrazi za istomišljenicima ili barem onima koji će uspešno osporiti moje stavove, na širokom nam internetu naišao sam, gle čuda, na tekst koji se bavi upravo ovom tematikom, upravo na ovom istom sajtu -
Jezik i nacionalizam - i iznenada se moj komentar od projektovanih desetina hiljada reči sveo na ovo što vidite pred sobom. Autor teksta Jelena Gall, autor knjige "Jezik i nacionalizam" Snježana Kordić, a prvenstveno prof. dr Noam Čomski navode me na turobnu pomisao da je sam jezik primer katastrofalne mutacije koja se greškom prirode održala kod nedovoljno razvijenog ljudskog bića, poput pištolja koji je dospeo u ruke majmuna, ali i daju nadu da ima onih koji su u stanju da sagledaju suštinu, da ima izgleda da će se ova, još jedna u nizu nesretnih metafora, lokalizovati od strane budućih, mudrijih i razboritijih korisnika usmeno-pismene komunikacije.

 

 


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.