Diskara je večeras puna. Klinci se guze jedni uz druge, i dižu uvis ruke, svi zajedno. Iz grla im se ori „Malo dro-ga, malo tra-va, nije život za-ba-da-va!“ Deca su toliko glupa da ne znaju ni o čemu pevaju. Nalakćena na šank, pružam čašicu konobaru – mali, još jednu duplu. Vodka mi dobro ide večeras. I raspoložena sam, volim, bre, kada sam među svetom. Posebno među omladinom. Neko me cima za rukav, okrećem glavu. Vidim jedno plavo, a drugo žuto oko. U, jebote! Uplaših se. Klinka mi, dok se trese u ritmu muzike, pokazuje da joj treba upaljač. Jebem vas u sočiva detinja. Ne vidim dobro od sedme godine, cela mladost mi je prošla u magli. A, vidi nju! Ipak, nameštam naočare, osmehujem se, paleći joj cigaretu. Ej, viče mi na uvo, baš ti je dobra ta bluza, ekstrica! To neki nov fazon, a? E, dete, pomišljam, ne skidajući osmeh s lica, kad bih ti rekla da sam je dobila 2003. godine, ne bi mi verovala. Donela ju mi je jedna stalna mušterija. Čovek živi u Beču već 20 godina, ali svakog leta navrati do mene. I, koliko god da sam imala posla tada, za njega bih uvek izdvojila vreme. Isključivo zato što je plaćao, najpre pedeset maraka, a kasnije pedeset evra više od cene. Okej, tražio je jednu nastranu stvar, ali, kakvi su ovi odavde, on je, u neku ruku, bio više žalostan za gledanje, nego što je bio bolestan. Pri samom kraju, krenuo bi da me jebe otpozadi.
Tada je počinjao, najpre tiho, cedeći kroz zube, da mi govori „zašto si me ostavila, zašto, mama, aah, zašto?“ Mogla sam već tada da naslutim količinu besa u njemu.
Odgovarala bih „nisam, sine, nisam, sam si otišao, sećaš se?“
„Ali, to nije istina, mama, nije, oterala si me.“
„Nisam, bio si mali, ne sećaš se dobro.“
Već to bi ga uzdrmalo.
„Ne sećam se dobro, a?“ Osetila bih njegove čvrste, radničke prste kako me sve jače stežu za bokove i kako sve snažnije nabija kurac u mene. „Kažeš, mama, da se ne sećam, a, ne sećam se?! A, kako sam mogao da odem sam tako mali, kako?! Misliš da sam toliko glup?!“
„Nisi glup, sine, nisi!“ Sada je dolazio deo kada bi moj glas postajao umiljat, molećiv. Okrenula bih glavu ka njemu i pokajnički ga pogledala. „Nemoj tako, sine, nemoj.“
„Lažeš, kučko jedna, lažeš me godinama, znam! Gledaš me u oči i lažeš, pička ti materina!“
Počelo bi da me boli, koliko je jako udarao u mene. Čak me je i dodir njegovih muda boleo, ali morala sam da istrpim. Svaki bol bih izdržala za pare.
„Izvini, sine, nisam znala tada... izvini, molim te!“
„Ne laži! Ne lažiii!!“
„Ne lažem, kunem ti se da ne lažem!“
„Lažeš, kurvo, oduvek si lagala, dobro te znam!!!“
„Izvini, sine, izvini... Hajde, vrati se, dođi kući, hajde, molim te.“
U tom trenutku bi zajecao.
„Kako, kako sada da dođem? Ne mogu, mama, ne mogu.“
„Možeš, sine, naravno da možeš, ti znaš koliko te tvoja mama voli!“
„Ne mogu, mama, dugo je vremena prošlo, kasno je za to, kasnooo....“
Svršio bi plačući. Stropoštao bi se na pod i plakao kao malo dete. Nije želeo da ga vidim. Kada bi se, konačno, smirio, obukao bi se bez reči, ostavio mi kintu, i izašao. Nikada nismo govorili o ovome, nikada. Nije mi padalo na pamet da sama započinjem razgovor. Važno je da je dobro plaćao. Nije mi uvek bilo svejedno, priznajem. Bilo je trenutaka kada bih samo poželela da ga zagrlim i držim uz sebe. Ali, posao je posao.
Daj još jednu duplu, dobacila sam malom. Uželela sam se slobodnih večeri, ali mi je postajalo dosadno. Kako vreme prolazi, ljudi su mi sve dosadniji, prizori, situacije, sve. Jesam li postala bezdušna? Okrećem leđa i oslanjam se na šank, odmeravajući ljude, gužvu. Jedna sam od starijih ovde. Tek nekoliko osedelih matoraca starijih od mene, u V džemperčićima, koji se keze svojim veštačkim zubima, dok pipkaju klinke, nalivajući ih viskijem i koktelima, i obećavajući im besplatnu budućnost. Da sam muško, verovatno bih se jednog dana i sama pretvorila u ovakvog gmizavca. Ali, znam za jadac. Na vreme sam shvatila da ne mora da se uči i rinta pošteno za pristojan život. Ja se jebem za pare. Priroda me je podarila dobrom građom, i, jednom kad sam shvatila da mogu da imam bilo koji kurac, sve je postalo lakše. Jeste, moraš da izdržiš neka sranja, ali guraš dalje. Pročistila sam klijentelu na vreme. Nisam ja socijalni radnik, nema komunalaca, rudara, studenata i seljaka. Lovatori, političari, top menadžeri i kriminalci – to je moj krug dvojke. I poneki gastarbajter, jeste. Bez njih ne može da se živi dobro. Sve sam skockala u glavi i pičim. Dahćem kao parna lokomotiva, ali ne stajem. Stenjem, uvijam se, ali sam i dalje tu. Dok je putnika, biće i mene.
Muzika trešti sve jače. Daj još jednu! I guaranu, mali! Rešila sam da noćas probam i energetsko piće svoje frustriranosti. Isti, bljutav ukus, samo u lepšem pakovanju. Šta, kao, mislite da nisam svesna svojih sranja, onog što sam radila, što i dalje radim? Samo me to večeras ne interesuje. Rešila sam da idem do kraja. Oslanjam se leđima na šank i posmatram ljude, njihova lica iskrivljena u žaru muzike i droge. Sa strane, u ćošku, nedaleko od mene, vidim onu malu sa dvobojnim očima kako poskakuje u ritmu, sa sisama koje samo što joj nisu ispale iz topa. Prilazi joj neki kreten u Versaće odelu, stariji od nje desetak godina, i maše besno rukama, verovatno ljut što mu se devojka previše opustila. Ona ga izaziva još više, provocira ga, uvijajući svoje malo, zgodno telo, ne obraćajući pažnju na njega, već na momke okolo. Zalepio joj je šamar. Jak. Mala se ukočila. Pokrila je lice dlanovima, zaplakaće. On je hvata za glavu, izvinjava se, pritiska je uz sebe, ali pazi da mu suzama ili šminkom ne zaprlja odelo. Moli je da ga poljubi. Ona na kraju popušta, prebacuje mu ruke oko vrata i ljubi ga strasnije nego ikada. Uskoro izlaze iz diskare. Prolaze pored mene držeći se za ruke, srećni. Piljim u njegovo majmunsko, psihopatsko lice. Ta fela mi je dobro poznata. Uskoro će joj napraviti bebu i, za nekoliko godina, napraviti pakao od njenog života. Ali, šta me briga, to nije moja stvar. Imam preča posla večeras. Hoću da idem do kraja, o, da! Osećam kako mi neko prilazi sa strane, staje za šank pored mene i gurka me laktom. Nisam ni morala da se okrenem, znala sam da je to Ratko. Smrdeo je na ustajalo, kao i obično. E, jebem ti život, zar je baš večeras morao da se pojavi?! Izbacujem bradu u njegovom pravcu. Gde si, Rale? Evo, češe se po zapuštenoj bradi, ponadao sam se da ću te naći ovde. Je l’? Podižem obrve, tobože iznenađeno, iako znam koji je dan danas i šta hoće. Rale podiže ruku i zove šankera. Naručuje pivo za sebe, i pokazuje mu da sipa i meni ono što pijem. Neka plaća, naivko. Ako misli da će mu to nešto pomoći, zajebao se. Ponavalja istu grešku godinama. Ljudi kao Ratko nikada ne mogu da se pomire sa istinom. Pije iz flaše, i pruža je ka meni da nazdravimo. Nerado mu uzvraćam, ali platio mi je piće, pa moram. Osećam kako me gleda u oči sa nadom. Moj pogled nekako uvek skrene ka njegovoj levoj ruci. Odnosno, onom što je ostalo od nje. Patrljak, koji se samo naslućuje ispod podvijenog rukava njegove vijetnamke. Rale je vojni invalid. Verovatno mu je neka bomba raznela ruku. Živi od penzije i uz pomoć par najbližih prijatelja. Istresla sam vodku na eks. Osećam kako mi gori u guši, stomaku. Muti mi se u glavi. Konačno, idemo do kraja večeras, do kraja!
„Šta je, Rale,“ kezim mu se u facu, „bila penzija, a?“
„Eh, bila.“
Već sam pijana, ne mogu da dokučim njegov izraz lica. Ne smeši se, nije tužan, niti ljut. Jebem li ga.
„I, šta hoćeš sada? Ti bi malo da jebeš, a?“
Bila sam grozna. Uvek sam. Neshvatljivo, ali grozim se Ratka i ljudi sličnih njemu. Hvata me nervoza u njegovom društvu. Osećam se kao da mu dugujem nešto.
„Pa... pa... znaš...“
Evo ga. Počinje da zamuckuje. Kakav si mi ti, kurac, vojnik? Nastavlja, skoro molećivim glasom, a meni se to tako gadi.
„Ako bi htela...“
„Dobro, Rale, jebote, da li ćeš ti ikada da shvatiš, makar jednom u životu?! Vadi pare!“
Izvlači iskrzan novčanik iz džepa vijetnamke i stavlja na šank jednu, dve, šest hiljada dinara. Dođe mi da se ispovraćam, majke mi.
„Jel vidiš?“
„Jel vidim... šta?“ Gleda me kao debil. Jebote, prolazi mi kroz glavu, šta mi opet ovo treba? I to baš večeras!
„Kako, šta, Rale?! Hoćeš da me jebeš sa šest pišljivih hiljada dinara. I od čega ćeš da živiš sledeće dve nedelje, a? Od sećanja na mene? Beži, bre!“
„Pa, šta ću, toliko imam, penzija mi je dvanaest hiljada, koliko sam ti to puta rekao.“
„A koliko sam ja tebi puta rekla da nikada neću da se jebem s tobom? Isto toliko puta, i dvaput više. Nikada!“
„A što? Jel zbog ruke? Jesam li ti gadan?“
Sad me već opasno nervira. Tačno sam znala da će to reći. Uvek dođe ovaj trenutak samosažaljenja. Svi to rade. Samo, ja im znam slabu tačku.
„Ma jebala te ruka, ti i nemaš ruku, zabole me za nju.“ Sada ga već malo lažem. Nije da mi baš nikada nije prošla slika kroz glavu, kako Rale leži go na mom krevetu, a patrljak mu se, sam od sebe, nekontrolisano pomera gore-dole. Počne toliko jako da se trza da pomišljam kako želi da se otkine i skoči na mene. Kao da me goni, majke mi! „Rale, čoveče, ne bih se jebala sa tobom ni za šest, ni za šesto hiljada, a ni za džabe, razumeš?!
„Eh... ni za džabe? Za džabe bi baš bilo lepo.“
„Bilo bi, Rale, znam da bi bilo. Samo, posle tebe bi se odmah pojavio tvoj pobratim Vojkan, pa bi i on tražio nešto džabe, i tako redom. I, šta onda, Rale, a, šta onda, sve da vas podojim? Pa nemam ja šest sisa! Zato se nosite svi u pizdu lepu materinu!“
Raletu je klonula glava. Naslonio se onom jednom rukom na šank i zaćutao. E, moj Rale, ti da si neko muško, opalio bi mi šamarčinu posle ovog, ne bi se povukao kao šonja. Znam ih, bre, sve, kao zlu paru. Umesto da se razbesne kada je gusto, oni se snužde kao neke ucveljene tetke. Kako me to nervira! Da, nervira me, iako mi ide na ruku. Nisam ni ja blesava pa da pustim da me bije svako kako stigne. Rale okreće glavu ka meni.
„Znaš,“ počinje setno, a meni se već mrači pred očima „nikada ti nisam ispričao kako sam izgubio ruku. Bilo je to na karauli Košare, za vreme bombardovanja, sećaš se? E, a, tako je hladno bilo tu noć... Ne samo jednu, bilo je svake noći, ali te jedne...“
Došlo mi je da ga zgromim. Upropastiće mi kreten veče. E, ne može!
„Znaš šta, Rale,“ prekinula sam ga, „da ti kažem ja ovo.“
Zaustio je da doda nešto, ali sam brzo podigla prst, rekavši mu da ne sme da zucne.
„Ćut’.“
Pozvala sam konobara i naručila nam piće. Odmah. Kako je stavio čašu s vodkom na šank, tako sam je uzela i iskapila sve odjednom. Zavrtelo mi se u glavi. Ponovo sam podigla prst. Rale me je nepomično gledao.
„Jebe mi se za tebe, Rale. Slušaj, slušaj, da ti ponovim. Jebe mi se i za tebe i za tvoju ruku i za tvoje ortake iz rova, je-be-mi-se za sve vas. Ššš, da te nisam čula. Mali, koliko treba da platim?! I ovu poslednju turu, da. Ja nikome nisam ostala dužna!“
Počela sam da preturam po torbici, jedva nekako izvadila pare i platila. Rale me je samo posmatrao. Učinilo mi se da vidim kako se čak i smeši. Uperio je prst u mene. „Hej, baš ti je dobra bluza. Jel to neki nov fazon sada?“
Okrenula sam se besno i pošla ka vratima. Moraću češće da je oblačim. Na izlasku sam se skoro sudarila sa dve pijane klinke. Jedna od njih je mahala pivskom flašom iznad glave i pevala „nisam više, nisam mala, mnogima sam dala!“ Mamicu vam vašu detinju! Zapalila sam besno cigaretu i uvukla dva-tri dima, da malo dođem sebi. Nije vredelo, vodka je tek sada počela da deluje, pa sam se, klateći, stuštila niz neku mračnu ulicu, cepajući tišinu štiklicama. Sve više mi se okretalo u glavi, ni oblike više nisam jasno razaznavala. Ali, ja imam ratnički duh. Neće se noć ovako završtiti, ne!
* * *
Da, počela sam da se derem, to ja prolazim ovuda, budite se iz mirnog sna! Savesno građanstvo spava, a? Sutra se ustaje rano, ide se na posao, je li, bre?! Ajde prosvetari, med i mleko medicinari, službenici i bankari! Ha, kako pevam, a?! Budite se! Razgrni svoje jorgane i prekrivače radnička klaso, i pokaži se! Šta je, gospodo, niste dovoljno uparađeni za ovu priliku? Ne zavaravajte se, to ste se vi samo usrali od mene. Gde ste tetke, tetkice, i žene, ženice, što po ceo dan visite na prozorima i klupicama, i podrugljivo me gledate dok prolazim. Smete samo iza mojih leđa da govorite, a? Ajde, otvorite te prozore sada! Načuljite uši kako biste utvrdile iz kog pravca dolaze udarci mojih štikli, ali, oprezno, i ne isturajte glavu suviše jer ću vas zviznuti u nju čim mi se ukaže mogućnost. Ostaviću vam otisak svoje štikle na čelu za sve naredne vekove. Da, ova škripa koju čujete u blizini, to sam ja! Samo se okrećem oko betonske bandere na svojim štiklama, pridržavajući se za nju desnom rukom. U levoj mi je tašna. Usecam svoju težinu u beton, pravim neškodljivu policajku, sve dok ne prodrem toliko duboko da od bandere ostane samo obična rupa. Strčaće joj žice kao nadgrobna ploča, a vi joj upalite sveću večeras ako smete!
Pala sam na kolena. Pa šta! Sranje, pocepale su mi se čarape na još jednom mestu. Na jednom sam ih sama zasekla, izmedju nogu, pre nego sam izašla u grad, pokazujući tako svoju otvorenost prema svetu. I iz još jednog, tečnog razloga. Njime sam ostavljala tragove za sobom, kako bih mogla da se vratim tamo odakle sam došla, iz pizde. Kako bih volela da mogu da se uvučem u nju, u samu sebe, i tako putujem svetom bez bojazni da bih se mogla izgubiti. Lutajući stalno, a uvek biti u sigurnosti svog doma. Ludo!
Diži se, anđele, tvoje štikle još nisu pokazale sve svoje kvalitete! Najpre sam podigla glavu, normalno, kao što me je vila Mirjam učila na koledžu za izmenjene parametre. Igraj se svojom izopačenošću kako bi joj pronašla slabe tačke. Onda je ubij, sa osmehom na licu. Prvo što sam ugledala bila su dva kera, prljava, ali vesela. Sedeli su na klupi, još vlažnoj od skorašnjih pljuvački. Obojica su svoje podvijene repove večeras držali čvrsto, stegnute šapom i podignute visoko. Razgovarali su uz pomoć njih, kao toki-vokijem, deleći jedan drugome pohvalne komentare o vrednosti baš njihovog laveža. Posmatrajući njihovo bespomoćno kuraženje shvatila sam da oni noćas ne čuvaju ove ulice, niti mene na njima (ulicama). Posprdni lavež, kao poziv na igru, upućen meni, samo me je ponukao da podignem svoje štikle i udarim njima, gromoubilački!, o beton. Ne hvala, krvoloci, produžiću. Silazim dalje niz ulicu i gasim po jednu svetiljku svakim narednim udarcem svojih štikli. Bauljam po tami i oživljavam kontejnere tražeći u njima svoj dobitni tiket. Život za naredni dan, možda je i suviše za jednu napirlitanu kokošku. Baš me briga, volim kada sam neutaživo sebična, do te mere da redom guram prste među noge kako bi svaki od njih bio ravnomerno zadovoljen. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset. Odlično! Zatim brzo duvam u njih kako bi se prosušili, peglam ih pod jastukom kada legnem da spavam i sutra će biti kao novi, spremni za posao.
I što su, kog đavola, ovi glupi kontejneri puni iznad svojih mogućnosti, šta se duvaju!? Ha-a, znam! E, đubre, đubre jedno, i ti imaš svoju ulogu, da hraniš tačno onog koga treba. Izbušiću kontejnere svojim štiklama, neka iscure ostaci bednog ljudskog mozga, neka proklizaju gume gazeći po njima, a-saaa! Tras! Budite se! Ovo nije obična noć, znajte! Ovo je Poslednja noć!
Ima li ikoga na ovim ulicama noćas, eeej?!
Samo po neki zvižduk mesečine kroz koji namerno prolazim, prosto da bih bila jebana od sile Prirode. Ima li koristi od mojih štikli, osim što će neki pijani plagijator iskoristiti njihove udarce kako bi iskomponovao svoje remek-delo. Samoubice, gde ste, bre?! Šta, da neću da razgovaram sa lišćem možda? Mrzim ga, ionako uvek stigne pre mene tamo gde poželi. Moram da ubrzam svoj vetar, samo što ne mogu da duvam toliko jako, zatvaraju mi se pluća od nervne nestabilnosti. Vau!
Osećam kako mi usta zjape. Smiri se, gusko. Otkud ti, vojniče, slobodno veče, a? Ili veče na slobodi? Ne lupaj sad, molim te. Pripazi malo šta govoriš, konačno si primetila nekog. Naravno da sam primetila kad ionako nikog nema na ovim ulicama. Ššš. Osećam kako mi štikle postaju sve tvrđe, počinju da žuljaju, klatim se dok mu prilazim. Ooo, oficir, izvini što to nisam odmah primetila. Vidi ga, a ne ko onaj Rale, puvalo! Pozdravio me je, vojnički, ne progovarajući. Neka, svi oni ćute u početku. Kako se zoveš, mladiću? Veljko? Aha! Voljno, junače! Morala sam da opustim atmosferu. Kako se palim na uniformu, kao rasklopljena puška, o-ho, nosi i pištolj, mora da je neko važan. Vlažna sam, a ja ne volim da čekam. Ne plaši se, neću ti skinuti činove, samo hoću da te pomazim po obrazu, kao majka, sigurno je dugo nisi video, mora da ti nedostaje, a? Ćutiš, ćutiš, dobro su te obučili, ali ja osećam da si tvrd poput mermera, iako deluješ nezainteresovano. Ja mogu da otkravim i ledeni breg, još ako i ti možeš da probušiš rupu u ozonu, otvorićemo novo ratno žarište, a, šta misliš? Ne misliš, znam, tako su te istrenirali, ali ja igram prljavo.
Prilepila sam usta na njegova, razmazujući mu karmin po licu. Nije mu smetalo. Ispustila sam tašnu. O-oh, trljala sam se uz njegovu uniformu kao raspomamljena, želja me je izbacivala iz koloseka i jednostavno nisam mogla da usporim samu sebe. Nisam ni htela. Obuhvatila sam mu glavu rukama i uspela se na njega, kačeći svoje štikle negde iza njegovih leđa, verovatno na opasač. Pomicala sam kukove gore-dole ubrzavajući svoje sagorevanje, kako je leepo, o-oh, kako se topim, neću još dugo, duugo! Brzo sam se prebacila na njegov desni bok i natakla na kundak pištolja, krpeći rupu na svojim čarapama, oooh, oooh, oo... Svršila sam ližući mu vrat, osećajući kako ledena drška upija u mene celokupno znanje vojničke dresure. Jedva sam, uh, disala, spuštajući se na beton. Nema emocija, sestro, brzo sam mu salutirala, podigla tašnu i lupila štiklom o beton.
Na jednom prozoru se upalilo svetlo, jedna baba je gledala u mom pravcu i krstila se, prizivajući nekog mrmljanjem u svojim ustima. Bacila sam kratak pogled na svog ljubavnika. Sutra će se neki golub posrati na njega, neko mu doneti sveže cveće, njemu to neće značiti ništa. On će misliti samo na mene, o, kako je to romantično! Okrećem se od njega, srećna što će me neko, ipak, čuvati u svom srcu.
Baba, odjednom, zakuka na mene.
„Šta uradi to, crno dete, bože, bože!“
Prošla sam pored nje i mahnula joj.
„Ček, ček, sine, pa ja tebe znam. Kako tebe, ono, beše zovu?“
„Srbija, majko. Srbija.“
(posvećeno palom)
