Између две ватре
Не, ово није политички трактат о данашњим „сендвич“ ситуацијама наше политичке квази елите. Ово је прича о једној игри и њеној предивној нити која је преживјела сва срања балканских простора, игри која је надживјела многа нечовјештва, ратове, границе, земље, глупости, ..
Шетајући данас, налетио сам на „четвртаке“ једне основне школе који су са жаром искрене дјеце играли игру „између две ватре“. Правила игре су остала иста као кад смо је и ми прије тридесетак година играли на часовима физичког васпитања – два тима, подељена равноправно, са по два капитена на супротним странама терена. Потребан је правоугаони терен, подељен на пола, нешто попут тениског терена, само без коцкица за сервис. Капитен је у свакој екипи важан шраф јер он једини почиње игру сам, са једне стране терена. Најчешће су то снажнији, израсли дјечаци који могу да брзо и спретно да баце лопту, те погоде и избаце неког из противничке екипе. Када га избаце, он се придружује капитену на другој страни терена и помаже му да што пре избаци све чланове противничке екипе. Избацивање се врши тако што се такмичар погоди лоптом у тијело, без да је ухвати у руке, односно да након поготка лопта додирне земљу. Циљ игре и победа је када један тим остане без играча у пољу.
Кроз игру се виде карактери и то је оно предивно. Има ту дјечака који воле да су капитени и који се праве важни, има дјевојчица које мрско играју игру и једва чекају да испадну, има ту оних који су аутсајдери, на прву лопту, а чије срце гори да заблистају и покажу да вриједе, има оних ситнијих чије експлозивне реакције показују колико им је стало, а и оних који би за побједу све дали. Ту су и они којима је праведност у игри најважнија на свијету, као и оних малих заљубљених окица. Напосљетку, има и оних који се праве да им није стало и да је та игра нешто што су прерасли, што их више не интересује. Има и супер дјевојчица које играју боље него пола дјечака. Рекао бих, прави различак дјетињства
На сивкастом облачном дану, затворио сам очи и могао јасно да видим слике својих малих другара из основне школе: најбољег друга Едина Мујаџића, Салку Деумића, Мајду, Елвиса Мердановића, тршаву Лејлу Гредељ, Јасмину Кусуран, увијек такмичарски набријаног Срђу Балабана, њежну Аделхајду Дедић, мусаву Семиду, насмијаног Алена Ганића, румене Милу и Преду са Букове Косе, буцкастог Енеса, тиху Алмиру, Сенку, Бојану, итд. Скакали смо, цичали и трчали, зајапурени у отежалим џемперима и дуксевима, извијали тијела да нас лопта не домаши, док се игра убрзано приближавала крају. Па чак и кад би чули школско звоно, ако игра није била још завршена, настављали би даље док нас топла, а опет мало строга, учитељица Душанка не позове да уђемо назад у велику, сиву зграду.
Данас се на бетонским теренима дјетињства играју Тара и Неда, Петар и Оги, комшија Боске, Страхиња и Уна Башица, Сара и Лука Ш., а и Лука С., Антон и Нађа. Улози су исти, радости и разочарања слични, има и симпатија, јунака, али и аутсајдера, потајних хероја игре. Увек се неко радује, а неко тугује, неко се смије, а неко је помало незаинтересован. Прави живот се одвија на сивом бетону школског дворишта.
Јасно сам схватио да је живот побиједио и да увијек хоће, макар док постоји човјечанство. Та проста, обична дјечја игра је побиједила јер није престала, није пресахла, није устукнула, упркос изазовима данашњице, мобилним телефонима и игрицама. Дјечја цика се и даље чује и то је најважнија побједа коју смо извојевали у Београду, Мостару, Бањалуци, Ријеци, итд. и игра не смије да стане.
Хвала мојој учитељици Душанки, хвала нашој Анкици.
Ћераће се ваљда дјеца још, по прашњавим, кривудавим путевима чуда званог живот.
Прве капи су пале на стрму улицу што пролази крај школске зграде.
Ускрс се ближио ..
Огуман