Izgubljeni raj

poezija...

davor-radulj / 17. Juli 2019

U uglu sobe blješti lampa. Trag jedne usamljenosti. Moja umetnost je mrtvorođenče. Brutalni triptih. Tepih. Leteći ćilim nežnosti koja se nikada nije dogodila. Baca narandžastu svetlost preko knjiga. Briga. Šarmantni ubica iz ikee, kinee. Kako nas razbija, o, kako nas jebeno razbija stih današnjice. Kao nekada u školi priroda i društvo. Nisam voleo prirodu. Sada ne volim društvo.

 

A Una je rekla, s tobom sam prvi put videla svoju pičku, imala je rajska krila. Voleli su je na društvenim mrežama. Divili se njenim komentarima, zverajući, zapravo, u njene sise. Pukle usne. Usta puna zemlje. Kao usta puna sperme. Zamišljali su, da. Ja sam zurio u njena krila, na kojima je, na kraju, i odletela. Ljudi govore o izgubljenom raju. A Džejms Din je bio pravi frajer. Higher, higher, vikali su.

 

Kada se susretnu umor i sanjanje, nemoguće je pobeći. Čekate u redu za vizu, za zemlju koja više ne postoji. Odvoji me. Jer, nemoguće je preživeti sve ove bitke. Glavni junak našeg života uvek umire na kraju. Vontrirovski kraj kanapa. Nema Arijadne. Jebe se sa onim bikom. Nekim trikom. U trikou nasmešenog klovna. Kakav omaž mitologiji jedne ljubavi.

 

Da te pitam? Pitaj. Može li se prevoleti? Žao mi je, gospodine, emisija je upravo otkazana. Prokazana. Najteže je biti špijun sopstvene savesti. Kako se mi dobro ne razumemo. Za ljubav je sada potrebno troje, dragi moj. Zato danas Valter nosi halter, a na filmskoj traci budućnosti nas neće biti. Ostaće poezija, koja nastaje i kada zemlja nestaje. Cigani lete ka vebu.


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.