Zaista nemam namjeru da davim šta je ms ili slično već možda malo da pričam šta je prati a ne vidimo to.
početkom dvijehiljaditih ja se zaljubio kao tele. No, tada sam imao pozamašnu količinu kilograma i pošto sam ja nešto kao uvrtio da sam inatdžija, na njeno ostavljanje mene radi kilograma, ja odlučim da smršam i počnem da trčim svaki ali svaki dan. Recimo ujutro odem od kuće iz Bratunca do Sarajeva i vratim se i odmah na stazu. Bila noć bio dan. Bila kiša ili snjeg ili sunce i ja u rat kao sa kg jer sam bio svjestan da ne mogu tek tako nestati. I fakat malo po malo one su se tanjile a ja uživao u shvatanju da sve bolje izgledam.Bilo je situacija da me djevojke ne prepoznaju a ja sam ranije bivao kao i zaljubljen u njih. No, kako sam nalazio svugdje staze za trčanje prostorije koje je naša omladinska organiacija Odisej iz Bratunca koristila su bile sve uže i uže, jer oni koji su gazdovali prostorom su nam stalno isti smanjivali. I ja skontam protiv požarne stepenice i na njima svaki dan po 20 puta uz njih niz njih i u jednom trenu kao osjetim da mi noge klecaju. I svjestan da je to garant do puno nekada mojih kg prestanem sa tim vježbanjem i umaranjem. A taman sam raskinuo sa ljubavlju koja je bila Srpkinja sa Kosovo i sa kojom sam se nekada viđe znao svađati oko politike nego oko nas. No da skratim, moja baba i deda su na moje veliko insistiranje kupili kuću u Bijeljini, prešli su i deda je preminuo a baba ostala sama i ja kod nje. Tada nekada su krenule muke sa mojim hodom u prvi mah sam ja to prepisao vidu, te ona kakva jeste odmah me za ruku i kod oftamologa. I vid mi je po njemu bio vrh. Ali čemu onda da prepišem svoje stalno posrtanje i zapinjanje. I imam ja jednoga prijatelja koji me nasavjetuje da idem neurologu prema mojim simptomima. I nas dvoje u bolnicu ovdje i neurolog me pregledao i kaže ''Vi bi trebali na magnetnu rezonancu'' i ja ga pitam ima li kod njih u bolnici a on kaže ima ali je duga lista ćekanja a i često neradi. I baba kao svaka starica isuka štek i odemo privatno. Pa sam se opet vratio njemu. I ja i dalje krivim koljena i tršanje kada sam bio debeo. on pogleda snimak i kaže ''znate, vi imate tešku i neizlječivu bolest, multiplu sklerozu''i ja sam bio više zatečen nego uplašen, čuo sam i znao neke oboljele ali ga pitam kao laik ''Pa kada ću umrijeti?'' on je samo odmahnuo glavom i rekao ''Od te bolesti se ne umire, ona je samo smetnja kvalitetu života…'' moram da kažem bio sam zbunjen i zaista počeo sam da se smijem iza svega glasa orila se bolnica. Mojoj baki ništa nije bilo jasno. mislim moram da budem iskren, u jednom momentu sam se prepao, i neke situacije su mi bile dosta jasnije. prvo ravnoteža i ispalo je da sve ono za šta sam ja krivio koljena nema veze sa njima. Malo me prepalo i to što nema lijeka i što se ne zna kako se boriti sa njom. Da budem iskren više mi stvari nisu bile jasne u potpunosti nego što sam se prepao. I zaista određeni poznanici i saradnici su me uputili na FB grupe koje su na kraju ispale jedina mi pomoć i gdje sam uočio da na njima u ovom trenutku na prostoru bivše SFRJ ima skoro 10000 oboljelih. I da je to jedan skoro potpuno autonoman svijet i da svi imaju samo jedno interesovanje a to je bolest. neki su uspijeli da je umanje do trpljivosti i da vode normalan život a neki su os iste i zavisnosti oboljenja kod njih brzo ostajali invalidi. 2006 sam u Vajskoj Vojvodina vodio seminar i jednu djevojku koja je tada bila učesnik a sada isto oboljela sam sreo na grupi i čak i vidio. Jedan gdin iz Zavidovića čiji sin je skoro u potpunosti porazio MS je služio JNA sa drugom iz mjesta Ljubovija gdje sam išao u srednju i uspio sam ih povezati a nisu se čuli od '88. Mislim bezbroj situacija u pravcu zajedničke borbe a sve u svrhu borbe protiv MS.
Ako vam nisam dosadan nekada vam nastavim pisati o MS…