Prošao 8. Mart. I neka je. Ostalih 364 dana, mi žene, možemo odahnuti..Odjednom se ne moramo boriti za nekakva tamo ženska prava.
Nismo prisiljene slušati te silne izjave naših čelnika o ravnopravnosti spolova, o nekakvim kvotama, istim platama,genderima, Clari Zetkin, ulozi žene u društvu i….
Ne moramo glumiti da smo iznenađene ako dobijemo ružu, ni da smo ljute ako je ne dobijemo. Sad možemo jedna drugoj vaditi oči, podmetati noge, gurnuti nož u leđa. Što bi se veselile uspjehu druge žene? Šta tu ima posebno da se slavi? Pa nije 8. Mart. Degutantno je baš bilo izdržati sve te silne hvale da smo vrijedne, pametne, obrazovane, da nas treba biti više u politici..
Kome treba veća zastupljenost žena u politici?
Kome trebaju jednaka prava za porodilje?
Jednaki uvjeti rada?
Pa nije 8. Mart!
Možemo, mirne duše, okačiti haljinu odabranu za proslavu( važno je da je bila bolja od komšinicine) raščešljati frizuru i izuti potpetice.. Ostalih 364 dana možemo biti obične i nevidljive. Trpićemo sve diskriminacije. Ostavićemo sve naše borbe zarobljene u tom danu.
Prošao 8. Mart a vala smo prošle i mi s njime.
“za konkurs”