Vesna je radila u “Ferrariju”, povremeno i Darko, a to je bio omiljeni kafić za sve mlade. Brzo su se sprijateljili s momcima iz Bosanske Krupe, borcima 511. brigade. Sve su to bili dječaci i mladići mlađi od dvadeset godina, silom prilika, odvažni i hrabri.
Kad dobiju odmor sa linije, nisu imali kud, jer su im roditelji bili razbacani po svim selima od Krupe do Cazina, pa im je naš stan postao glavno sjedište. Tako ulete njih trojica Fildžo, Džoni i Žvaka, i ostave rance, puške i municiju kod mene u ćošak kod kupatila, poljube me i odu u “Ferrari”.
To je izgledalo strašno. Zaudaralo sve na barut i ne znam šta, ali ćutala sam jer sam znala da nemaju kud.
Povremeno je dolazio i Smajli isto naoružan do zuba i sve ostavljao kod mene u stanu. Takođe i Mujo, on jedini nije imao bezvezni nadimak.
Ja nikome ne znam pravo ime osim Fildži.
(Jer smo sada prijatelji na FB.)
Nekako u isto vrijeme bili su teže ranjeni Fildžo i Džoni. Fildžo u nogu, Džoni u ruku. Ležali su kod mene duže vrijeme, dolazila je jedna medicinska sestra svaki dan da ih previje, a ja sam samo bila nesretna što nemam šta da im dam da jedu. Kad nabavim malo kukuruznog brašna za puru, to je bilo veselje.
Ležali su na dušecima na podu, a svako veče, dolazila je ekipa sa gitarama i pjesmom.
Darko, Puško, Coha i Selver koji im se pridružio na klavijaturama, osnovali su Bend i čitav rat svirali na raznim mjestima. Po osnovnim školama, kino salama itd.
Uglavnom borcima i ostalom stanovništvu ko je želio da ih sluša.
Darko je jedini znao da raspiše note za bubnjeve, pa su ga angažovali i bendovi iz Bihaća. Bilo mi je žao što onako polućorav, mora noću da sjedi uz oskudno svjetlo i raspisuje note.
Jedno veče je došao sa svirke umoran i gladan i pošao u kuhinju da traži nešto za jelo.
Sa suzama u očima rekla sam mu da nema baš ništa, ali dobila sam kašičicu šećera od Suade, neka je razmuti u čaši vode, popije i legne da spava.
Ne mogu ovu ratnu priču da završim a da ne spomenem Fudu Pivića. Znali smo se i prije rata, bio je aktivan omladinac i učesnik radnih akcija.
U ratu je postao neustrašivi diverzant, išao je tamo gdje niko nije smio, u dubinu neprijateljskih položaja, sve snimao i podnosio dragocjene izvještaje. Bio je “strah i trepet” čak i za našu vojnu policiju. Jako je volio Zlatka, Vesnu i Darka i ostalo njihovo društvo, svaki slobodan trenutak provodio je u “Ferrariju” i svi su ga slušali i poštovali. Jedino za njega nije važio “policijski sat”, znao se izderati na policiju, “šta hoćete, vidite da šetam”.
Na našu veliku žalost, poginuo je dva mjeseca prije Zlatka, 17. juna 1995.
Vesna i Samir su taman otvorili kafić kad je došao jedan vojnik s linije. Samir je upitao, šta ima novo, da nije neko od naših poginuo, a vojnik je odgovorio: “Nije niko iz 513. nego neki Fudo iz (ne znam u kojoj je brigadi bio). Samir i Vesna su se pogledali zaprepašteno i on je otrčao u Dom zdravlja da vidi ko je poginuo.
Vratio se uplakan, vidio je našeg Fudu kako leži na stolu u mrtvačnici, do pojasa go, samo jedna mala rana na srcu.
Tuga i žalost ogromna.
Pričali su mi kako je jednom Fudo bio na nekom odmorištu gdje su dolazili borci s linije, i kako koji Krupljanin uđe, kaže “Đe si mali, šta ima?”. Fudo je ćutao smrknut, bio je jako umoran (sreća njihova, inače bi ga čuli), dok najzad nije ušao Žvaka. Svi su ostali zabezeknuti, jer su Žvaka i Fudo isto izgledali, samo je Žvaka bio malo mlađi.
Imali su istu dugu, crnu, valovitu kosu, do ramena, jako slične crte lica, ma kao braća blizanci. Pogledali su se i njih dvojica i sprijateljili odmah.
Ostali moji Krupljani i ranjenici su živi i danas osim Smajlija koji je poginuo poslije rata u saobraćajnoj nesreći.
Kad je Zlatko poginuo, došla mi je Fudina mama i čuvala stan dok smo mi bili na sahrani.
Rekla mi je “ako ti moraš da ideš, idi, ali nemoj zaključati kuću, može neko da dođe, ostaću ja”.
U čitavoj toj gužvi i strci i užasu, ne znam ni kad ni kako je ta dobra žena otišla.