I godine prolaze… Ponovni susret (11. dio)

Prišao mi je i udvarao mi se, a bio je tako lijep i mio. Nisam imala momka nikada, jer su mi se svi udvarali a ja sam uživala da ih vučem za nos. Nikad mi se ni jedan dečko nije toliko dopao da bih pristala da mu budem djevojka. Imala sam puno prijatelja i drugova, jer je većina pristajala na to da mi bude drug, kad već ne može da mi bude momak.
Mačak, kako sam saznala zvao se Vladimir,  išao je u treći razred srednje mašinske i imao je djevojku.
Znam da smo se odmah toliko privukli, da ne kažem «smrtno zaljubili», da nismo mogli jedno bez drugog. Divno sam se osjećala kad sam mislila na njega i nisam mogla dočekati trenutak kad ćemo se vidjeti.
Po nesreći, njegova dotadašnja djevojka išla je u moju školu u prvi razred, bila je veoma lijepa i povremeno dolazila u pozorište. Ja sam znala za nju, jer mi je Vladimir rekao, ali ona nije znala za mene. Pokušavala sam da se naljutim i da raskinem s njim, ali nisam uspijevala – previše smo se voljeli.
Ta zbrka je kratko potrajala i ja sam postala jedina Mačkova ljubav.
Počeli smo zvanično da se zabavljamo 24. aprila devetsto šezdeset pete godine, iako smo se zabavljali od početka marta te godine.
Nikad neću zaboraviti tu prijelomnu noć, prvu koju smo proveli zajedno.
Bila sam, u to vrijeme, jedna od rijetkih koja je imala gramofon i ploče. Tako me je jedna poznanica, dvije – tri godine starija od mene, pozvala na svoj rođendan s tim da ponesem gramofon i ploče. Molila sam mamu da ostanem da spavam kod nje, da ne rasipam društvo, jer neću da ostavim gramofon da mi ga neko pokvari.
Mama je nekako pristala, i otišla sam kod Ljilje. Ponijela sam školsku torbu i obaveznu crnu «kecelju» (školsku uniformu), jer je sutra bila subota, redovan radni dan, a škola je počinjala u 7,30 ujutro. U to vrijeme išlo se i subotom u školu.
Naravno, došla je i Bosa, moja najbolja drugarica iz razreda. Bila je veoma lijepa djevojka crne talasaste kose i krupnih smeđih očiju. Jedino je, za moj ukus imala malo pretanke usne. Dobro smo se slagale i često bile zajedno.
Bila je svjesna koliko je lijepa i zgodna i djelovala je prilično uobraženo i odbojno, ali mene je voljela i dobro smo se slagale. U to vrijeme počela je da se zabavlja sa jednim našim vršnjakom, poznanikom još iz osnovne škole, tihim i mirnim «Mađarom».

Iznenadila sam se što je Ljilja bila sama u čitavoj kući. Roditelji su joj bili razvedeni a ona je živjela sa tatom, koji je otišao na službeni put tri dana.
Počelo se okupljati društvo, ja sam sjedila pored gramofona i mijenjala ploče. Sve je bilo u redu, dok se nisu pojavili Mačak i Ivica kao zadnji gosti. Došli su na svom čuvenom biciklu, već podnapiti i nastavili su piti. Meni je srce zaigralo, skoro mi je izašlo na usta, kad sam ugledala svog voljenog «Mačka» u crnim hlačama i crnom džemperu, Onako lijepog, prelijepog.
Ivica je na brzinu napio  «Lirmu» koji se vrtio oko mene, a «Mačak» je napio  Ljiljinog momka i smjestio ga na spavanje u drugu sobu, da bi se Ivica mogao posvetiti Ljilji, a «Mačak» meni.  Oslobodili su nas potencijalnih udvarača i sad su njih dvojica bili glavni. Ivica je bio dosta stariji od Vladimira, kockar, zavodnik i zadnja bitanga u gradu, ali Vladimir ga je volio i puno godina se družio s njim.

Polako mi je prišao, pružio ruku, kao poziv na ples, a ja sam kao opčinjena, takođe pružila ruku, gledali smo se u oči, prošla me je nekakva «jeza» za trenutak, proradio je neki skriveni elektricitet, očekivala sam da me udari struja kad mu dotaknem ruku. Ustala sam i pošla za njim.
 Plesali smo i ljubili se, a neko drugi je mijenjao ploče. Kad su se svi razišli, ostali smo Ljilja, ja i njih dvojica.
Ivica je Ljilju odveo u neku treću sobu, ja sam bila preumorna i malo sam prilegla na kauč. Vladimir je odmah skinuo džemper i hlače i legao kraj mene.  Bilo mi je strašno neugodno, a on me je još nagovarao da skinem suknju i bluzu da se ne izgužvam. Ništa nisam skinula, Bože sačuvaj, ali sam mu uzvraćala poljupce i zagrljaje. Naravno da nismo spavali ni trenutak. Rano ujutro, probudio se Ljiljin momak iz neke druge sobe i počeo da viče:
-Ljiljo, imaš mlijeka? – pet šest puta za redom, dok Ljilja nije odgovorila:
-Nemam! Ćuti i spavaj!
Mi smo se smijali, a onda sam vidjela da je vrijeme da krenem u školu.  Kad sam se pogledala u ogledalu, imala sam šta da vidim. Bila sam raščupana, (u to vrijeme nosile su se kratke jako natapirane frizure), lica izgrebanog od njegove brade, izgrižena i imala sam veliku «šljivu» na vratu.
-Pogledaj šta si mi uradio, kako ću sad u školu? – povikala sam plačnim glasom na Vladimira.
On je i dalje ležao na kauču, gledao me onim svojim krupnim, zelenim očima i rekao mi:
-Dođi ovamo, možeš valjda jedan dan da ne ideš u školu. Hajde, nemoj se ljutiti, pa znaš da te volim.
Malo sam se durila, sjela sam pored njega, a u školu nisam otišla. Meni nikad ne bi palo na pamet da se može izostati iz škole. Čitavo to prije podne ostali smo kod Ljilje.
Tako je to počelo. Bili smo nerazdvojni. Išla sam čitave godine prije podne u školu, a on isključivo poslije podne, jer su dijelili školsku zgradu sa gimnazijalcima. Moj zadnji čas završavao se u 12,05 sati i on me je čekao pred školom. Otišli bismo u «Minjon», mliječni restoran u centru na pogačice i kiselo mlijeko, zatim je on svoju školsku torbu davao nekom kolegi da je odnese u razred, jer je njemu nastava počinjala u trinaest sati, a mene bi pratio do kuće, otprilike dva kilometra od centra. Išli smo sporednim ulicama zagrljeni i stalno se ljubili. Jednom je jedna baba dugačkom motkom tresla dud sa drveta, upravo je zamahnula kad smo mi naišli i počeli se ljubiti, pa je gledajući u nas, promašila čitavo drvo i zamalo se prevrnula. Mrko nas je gledala, a mi smo se i dalje ljubili.
Tako je Vladimir uvijek propustio prvi čas. Škola mu je završavala oko pola sedam, i onda sam ja njega čekala, pa smo se šetali na korzu, po nekad išli u kino, pa je opet on mene pratio kući, pa smo se još sat vremena ljubili ispred ili iza moje zgrade i jedva se rastajali do sutra.
Kad se završila ta školska godina, on je namjerno pao na popravni iz mehanike ili tako nešto, da bismo čitavo ljeto bili zajedno, odnosno da ne bi morao ići s roditeljima na salaš da radi. Morao je ostajati kod kuće «da uči».
Imali smo neku kamp-kućicu na Tisi i tu smo proveli ljeto. Vladimir je donio knjigu za učenje i zataknuo je za gredu u toj kućici odmah prvi dan raspusta, i više je nije ni pipnuo.
Kako sam već rekla, Bosa mi je bila najbolja drugarica, pa je i Ivica kao Vladimirov najbolji drug, bacio oko na nju. Počeli su se zabavljati, Bosa ga je ludo zavoljela i stalno smo bili zajedno svi četvoro. Ivica je čak nabavio ključeve od jednog stana u centru gdje smo se sastajali svi zajedno ili na smjenu. To je izvrsno funkcionisalo sve dok jednom moja mama nije posumnjala gdje sam ja, i poslala tatu kod Bose da provjeri šta radimo. Možete zamisliti kako je Bosina mama bila preneražena, jer Bosa spava kod mene, a moj tata tvrdi da ja spavam kod Bose.

Mene više nije zanimala ni Vrbanja, ni more ni ništa osim Vladimira. Svaki trenutak bez njega bio je dug kao godina.
 Položio je popravni ispit, ali na žalost, zbog previše neopravdanih izostanaka, pušenja i lošeg ponašanja, bio je isključen iz škole, bez prava upisa na godinu dana. Ostao mu je još samo četvrti razred, a najbliža Mašinska škola bila je u Adi, pa je tamo upisao zadnji razred. Roditelji su mu našli stan i naredili mu da se najzad uozbilji i završi školu.
Bila sam očajna jer me više nije čekao poslije petog časa, bila sam tužna i sama. Vladimir me ipak nije iznevjerio. Dolazio je često, skoro svaki drugi dan, nekad vozom, nekad auto-stopom. Roditeljima se nije javljao, dolazio je samo meni. Zvanično je dolazio kući samo subotom. Konačno je i to prošlo. Išla sam u Adu na njegovo matursko veče, vratio se u Bečej i nastavili smo sve po starom.
Već smo postali jedan od legendarnih ljubavnih parova u našem gradu. Prije nas je bilo tri, četiri para koji su se tako jako voljeli i zabavljali godinama i svi su se na žalost rastali, ni jedna ta ljubav nije krunisana brakom. Ni nama nisu predviđali bolji kraj.

Bosa i Ivica bili su u velikim problemima. Ivica je imao pored Bose još jednu djevojku iz obližnjeg sela Nadalja, koja se zvala Ankica i bila «rasna» plavuša isto prelijepa. Ankica nije znala za Bosu, ali Bosa je znala za nju. Stalno su bili u svađama i raspravama, ali Bosa je uvijek podlegla Ivičinim obećanjima i zakletvama. On nije imao roditelje ni ikog drugog. Živio je sam u maloj kući i najzad nagovorio Bosu da se uda za njega. Pobjegla je od kuće istog časa i počeli su da žive zajedno. Napustila je školu pred kraj trećeg razreda. Mislim da je to bio početak tragedije. Sad je konačno i Ankica saznala da joj se momak oženio, a bila je trudna s njim nekoliko mjeseci.
Bosin otac je rano umro i ostavio priličnu svotu novca na štednoj knjižici na njeno ime, s tim da može raspolagati novcem kad navrši osamnaest godina.
Kad je došao taj dan, Bosa je podigla sav novac i kupila komplet novu garderobu i obuću sebi i svom mužu.
Ubrzo poslije toga, kad nisu bili kod kuće, došla je Ankica, provalila u kuću, svu njihovu garderobu iznijela na dvorište, polila benzinom i zapalila.
Bosa i Ivica ostali su godinama zajedno, rodili su dvoje djece i naposljetku se razveli. Nisu bili sretni…