Tog ljeta, 17. jula 1975. iznenada mi je umrla mama.
Vesni je bilo četiri mjeseca a Zlatku pet i po godina.
Moji roditelji spremali su se na more. Imali su avionske karte za subotu, trebali su povesti Zlatka na dva mjeseca, pa sam taj dan (u četvrtak) došla kod njih. Zlatko i ja vozili smo Vesnu u kolicima. Došla sam da ih vidim, jer kad odu na more, dva mjeseca ih neću vidjeti. Majka Stana je toga dana upravo kuvala pekmez od kajsija, i ja sam joj pomagala, ali od jednom sam osjetila jaku potrebu da idem kod mame. Rekla sam svekrvi ja bih kod mame da je vidim prije puta, i ona je odgovorila “pa idi.” Na brzinu sam obukla djecu i spremila se i krenulu smo. Mama je došla s posla, popile smo kafu, držala je Vesnu u rukama i kaže, uz osmijeh: “Vidi, već mi ručicama dira lančić”, kad se odjednom zakašljala. Pružila mi je dijete i izašla vani. Tata je u sobi radio obračun njene inventure, ja sam utrčala i dala mu Vesnu, a onda potrčala za mamom niz stepenice. Svi smo potrčali za njom, a ona je samo pala pred zgradom i odmah bila mrtva. Ja to nisam znala ni mogla pomisliti. Rekli su da je bio infarkt, ali ja znam da se ugušila od astme. Usta su joj odmah postala plava i pitala sam Jadranku da li mama i inače ovako izgleda kad ima napad gušenja. Ona je stajala i pokrila lice rukama, samo je odmahnula glavom.
Komšije su sjedile na klupama ispred zgrade i odmah su svi ditrčali kad je mama pala. Njena doktorica nije bila kod kuće, pa je jedan komšija uneo mamu u svog “Fiću” ušao je i tata, i pojurili su u Dom zdravlja. Ja sam čekala ispred zgrade da se vrate. Najzad dolazi auto, vidim ženu u bijeloj bluzi da sjedi na zadnjem sjedištu i s olakšanjem pomislim “Eto, mama je dobro”. Međutim kad se auto zaustavio, to nije moja mama nego komšinica. Izlazi tata i kaže: “Djeco, mama je umrla.” Plače, ne može da hoda, pridržavaju ga.
E, onda mi je pukao film, jedna žena mi je uzela Vesnu iz ruku i ne sjećam se kako sam ušla u kuću. Pojavila se i mamina doktorica, dala nam svima apaurin u venu i samo govorila “moraš dojiti Vesnu, staće ti mlijeko od šoka. Saznala sam kasnije da je doktorica Eržika dojurila u Dom zdravlja, da je davala mami vještačko disanje, kiseonik, pa opet masiranje srca, dok joj nije natjerala krv na usta, ali nije htjela da odustane. Morali su je izvesti iz ordinacije na silu, jer je mama bila mrtva i ništa je nije moglo oživjeti.
Prvo sam tražila da nađu Vladimira koji je to popodne otišao na bazen, pa da odvedu Zlatka svekrvi da me ne gleda, kako vrištim. Međutim i oni kad su čuli šta se desilo počeli su plakati i kukati.
Vladimir je brzo došao i ne znam više šta je bilo. Morala sam naći garderobu u šta će je obući.
Mamu su iz Doma zdravlja odnijeli u kapelu na katoličko groblje. Iz njene firme su kupili sanduk i sve potrebno oko sahrane. Mi smo otišli na groblje da je vidimo, a onaj čuvar nam je rekao da joj skinemo sav nakit da neko ne ukrade preko noći. Jadrankin momak Drago, okretao je maminu glavu, izvadio naušnice, skinuo lančić, i sat sa ruke, a ja sam joj skinula burmu i odmah stavila sebi na prst. Ruke su joj bile tako hladne i bijele.
Morali smo otići kući.
Sutradan je bila sahrana, ne znam ni ko je došao ni ko nije, sve mi je bilo svejedno.
Sjećam se da je moja jetrva Jelica, stavila jednu crvenu jabuku mami u sanduk, poljubila je u čelo i rekla: “Pozdravi mi moju mamu”. To me je dodatno rasplakalo.
Došla je čak i neka limena muzika, svirali su “Tišinu”, i “Mi padosmo žrtvom” svi iz njene i tatine firme su nosili vjence i cvijeće, i tako je uz velike počasti sahranjena moja mama Slavica, a na onoj zelenoj dasci je stajala velika zvijezda petokraka.
Znam da je Zlata bila, jer mi je rekla da se sjetila Matoševe pjesmje “Utjeha kose”, dok je gledala mamu.
Šta da pišem dalje? Moja tuga i očaj ne mogu se opisati.
Morala sam organizovati sahranu, jer tata nije bio u stanju sastaviti tekst posmrtnice, poslati telegrame rodbini, odrediti vrijeme ukopa, kupiti crninu za sebe i sestru, svaka tri sata dojiti Vesnu da ne izgubim mlijeko.
Nedavno mi je moja Vesna rekla:
-Kad bi se tebi, mama, nešto desilo, moj bi se čitav svijet srušio.
Baš tako sam se osjećala. Srušio se sav moj svijet, ali imala sam dvoje djece i muža kojima je trebala moja pažnja i morala sam obavljati svoje svakodnevne dužnosti. Imala sam nepunih 25 godina.
Izgubila sam 10 kilograma za nedjelju dana, a svi su pazili da redovno jedem jer sam morala dojiti Vesnu. Jela sam na silu, samo zbog nje.