Negdje u jesen 1994. godine, došao je Zlatko kod nas i sav presretan objavio:
– Čestitam! Postaćete baba i deda, TRUDNI SMO!!!
Našoj sreći nije bilo kraja, od nekud se pojavio i Šemso harmonikaš i svirali smo i pjevali dugo u noć.
Tako smo doživjeli i jedan presretan dan u toj 1995. godini. Osamnaestog aprila rodila se naša Ana. Zlatko je dobio sedam dana odsustva, ja sam nekoliko prvih dana spavala kod njih i brinula se za svoju unuku jer je Marica zbog veoma teškog porođaja morala ležati (iako smo je na to teško natjerali).
Najsretniji je bio Zlatko. Toliko je uživao u svojoj ćerkici. Na žalost, odmor je brzo prošao i Zlatko se morao vratiti na liniju.
Ofanziva prema «Autonomiji» bila je strašna. Kad je konačno pala «Autonomija», Zlatko je došao kući sa još jednim drugom
naravno s puškom, i rekao mi:
-Mama, kad sam ovo preživio, nikad neću umrijeti!
Nemoj se uplašiti, sad ćemo malo pucati u zrak.
Ispalili su nekoliko rafala.
Prebačeni su na ratište prema četnicima, oslobađali su grad za gradom, rat se, izgleda, bližio kraju
Postalo je malo lakše. Počeli smo dobivati humanitarnu pomoć od «Karitasa» u kojoj je bilo svega i svačega, hrane koju smo već bili zaboravili. Mislili smo da je našim mukama kraj i da dolaze bolja vremena.
Još jedan događaj mi je ostao u sjećanju. Tada, u sred rata, odluče Darko i Saša da odu malo u Kladušu da se provedu. Našli su tamo jednog druga, obišli nekoliko kafića, ali bio je policijski sat i uhvatila ih je vojna policija. Priveli su ih u stanicu i pitali prvo Darka.
– Ime i prezime i odakle si?
-Darko Bajšanski iz Cazina
– Gdje si rođen?
-U Bečeju, Vojvodina
Ovaj službenik zapisuje i sumnjičavo ga gleda. Zatim pita Sašu
-Ime i prezime i odakle si?
-Saša Kapić iz Cazina
-Gdje si rođen?
-U Zagrebu.
-Ma mrš tamo vas dvojica, mene ste našli da zajebavate, u ćeliju s njima do ujutru.
Uzalud su davali brojeve telefona od roditelja, ovi nisu htjeli ni da čuju. Čuj, Darko iz Bečeja i Saša iz Zagreba, Cazinjani. Glupost.
A govorili su istinu i prenoćili u zatvoru. Nisu više išli u Kladušu.
Dobro se sjećam i kad smo se zadnji put moji sinovi i ja smijali do suza. Zlatko je negdje, vraćajući se sa linije, našao odbačen mali motorić, moped i dovezao ga kući. To je bila neka starudija, stalno se kvario. Uporno su ga popravljali u našem dvorištu, Zlatko, Darko i Samir Ćućak. Jedno veče, Darko i ja smo bili sami kod kuće. Zove Zlatko ispod našeg balkona: “Mama, mama!” Izađemo na balkon, a on stoji sa tim motorićem i traži da mu bacim malo kanapa ili vune da priveže nešto što se otkačilo. Bacim ja klupko vune koje padne u travu, mrkla je noć i on ne može da ga nađe. Onda je Darko počeo da ga “navodi”, (a ni mi ne vidimo gdje je klupko).
-Malo naprijed, sad korak desno, a Zlatko kad god se sagne posrne i hoće da padne, malo više popio. To je nama bilo toliko smješno da smo se glasno smijali, držali za stomake, suze nas oblile, a Zlatko je posrtao i tražio tu vunu i usput psovao. Najzad je sjeo i počeo se i on smijati.
Inače smo Darko i ja tako funkcionisali. Kad bude puna soba drugara i neko počne da priča, pa nešto pogrešno izgovori, nas dvoje se samo pogledamo i prasnemo u smjeh. Svi nas gledaju, nije im ništa jasno, a nas dvoje ne možemo da se zaustavimo od smijeha.
Izašla je komšinica Suada na balkon da vidi o čemu se radi, pa mi donijela komadić svijeće da je upalim i pomognem Zlaji da nađe to što traži.
Sišli smo dolje i našli vunu, privezali šta je trebalo i Darko je trčao za njim do raskršća da ne upadne u potok zajedno s motorom.
23. avgusta došao je Zlatko kod mene i rekao mi da žuri po humanitarnu pomoć, a popodne mora na liniju. Kratko se zadržao i toliko mi je bio lijep. Imao je na sebi bijelu majicu i svijetloplavu teksas jaknu i iste takve farmerke. Bio je kratko podšišan i glatko izbrijan. Negdje je nabavio losion poslije brijanja vrlo ugodnog mirisa. Poljubila sam ga u oba obraza i rekla mu:
-Čuvaj se, sine.
-Bože, mama, nisam ja mali, znam da se čuvam, ne brini, dolazim sigurno za sedam dana. Hajde ćao, čuvaj mi Anu.
Onim istim motorom Darko ga je odvezao u Pjaniće do njegove brigade.
Tada sam ga zadnji put vidjela živog.
Kako sad da nastavim? Već mi teku suze i magli se pogled, tako da baš ne razaznajem slova, ali pokušaću pisati još malo.
Marica je svako veče čistila jedan kafić oko dva sata, i za to vrijeme ja sam čuvala Anu.
Vesna je radila u «Ferariju», a Darko u «Westu» i “Brezi”. Ujutru rano oko sedam sati odlazio je u “West”, koji je imao samo kafu i poker aparate pa se zatvarao oko 18 sati, a onda je išao u “Brezu” i radio do policijskog sata.
27. avgusta oko sedam sati naveče, zazvonio mi je telefon. Bila sam sama sa Anom. Uplašila sam se kad sam prepoznala Zlatkov glas:
-Mama, ja sam.
-Odakle me zoveš, sine?
-Iz bolnice u Bihaću.
-Šta!? Da ti se nije nešto desilo? – upitala sam sva izvan sebe.
-Ništa, mama, došli smo da damo krv za ranjenike. Šta mi radi moja Ana?
-Evo Ane kod mene, dobra je igra se svojim ručicama, ništa ne brini.
-Poljubi je, a ja ću najkasnije do prvog doći kući. Ćao mama.
Veza se prekinula, a ja sam ostala zaprepaštena.
Zlatko se čitavog života strašno bojao igle. Kad je bio mali, padao je u nesvijest kad god je primio injekciju. Kad je odrastao, takođe se onesvještavao kod zubara, čim bi ugledao iglu. Pitala sam se šta su mu to obećali kad je pristao na dobrovoljno davanje krvi.
Kasnije sam pitala njegovog najboljeg druga iz brigade šta su im obećali i rekao mi je, dva dana kući. DVA DANA KUĆI…
Ne mogu da se otmem mišlju da je poginuo zbog ta «dva dana kući».
Bio je strašno iscrpljen poslije tog davanja krvi i dobio je od doktora četiri dana poštede. Morao je ležati i primati infuziju. Molio je da ide kući, ali kako je ofanziva bila u punom jeku, to nije dolazilo u obzir. Niko nije mogao ići kući.