Na temu govora mržnje moglo bi se pisati naširoko i nadugačko, još od pre Kulina Bana pa na ovamo, ali ako tako uradim, mogu da zaboravim da će se bilo koja svotica od predviđenog nagradnog fonda ugnezditi u mom džepu ili promeniti agregatno stanje u neku od skupih igračaka iz širokog opusa mojih hobija, koji su sve nezajažljiviji kako se kriza srednjih godina produbljuje i napreduje, jer ne voli naš narod da čita ništa što je duže od poučnih naslova Šešeljevih remek nedela pisane reči. Mi nekako više volimo usmena predanja koja se prenose od uveta do uveta, sa kolena na koleno, šapatom po mračnim budžacima, ogovaranjima. Predanja u kojima se tu i tamo po malo štipne od suštine, ali se zato bogato nakite sočnom formom.
Sve je počelo još u prvim ljudskim plemenskim zajednicama, kada je jednog sunčanog dana neandertalac ukrao od kromanjonca grubo otesanu kamenčinu, te mu ovaj izred’o celo pleme po spisku.
Govor mržnje je bio uvek prisutan među nama. Rastao je i razvijao se sa našim nazadovanjem. Na samim počecima su to bili bezazleni, čak i simpatični govorčići mržnjice tipa: „Dabogda ti komšija crkla krava!“, „Dabogda ti pevac seksualno uznemiravao tuđe pevce!“, „Dabogda ti zlatica u krompire stigla!“...
Prolazile su tako ne baš bezbrižne i lake godine, ali su uvek među nama bili prisutni šaljivi govorčići začinjeni mržnjicom da nas animiraju u retkim trenucima dokolice. Ništa strašno. Kakva bi to ljubav bila bez po koje šljage i malo svađe tu i tamo. Pa zar nismo jedini na planeti koji su pronikli u tajnu ljubavi mudrošću „Ko se tuče taj se voli!“
Vreme je neumitno brzo proticalo, a sa vremenom prohuja i Veliki rat. Kao da su se stvari bile malo promenile posle Velikog rata. Govor mržnje je bio skoro iskorenjen na našim prostorima. Dal’ zbog toga što smo se svi bili napaćeni i namučeni, pa nas zajednička muka koliko toliko uputi jedne na druge, ili jednostavno zbog činjenice što nismo imali šta da kunemo jedni drugima. Sve je već bilo prokleto i uništeno.
Nastavi tako vreme da protiče, a nas opet zahvati bujica rata. Bujica koja nas uvali u virove mržnje i rukavce podela. Delili smo se po kućama, selima, gradovima. Jedni su bili partizani, drugi četnici, treći ustaše, četvrti se opet učlaniše u „Handžar diviziju“. Nije se više znalo ni ko pije ni ko plaća. Lupam! U stvari jedino se to i znalo. Šljokali su četnici i ustaše. Neki put zajedno, a u većini slučajeva u aranžmanu sa okupatorom, a plaćao je nedužni narod.
Proteče i taj rat u rekama krvi i zle kobi, a na obalama ostaše nanosi i talozi mržnje iz kojih se, kao što izađu mali pacovi iz smrdljivih gnezda, izmili govor mržnje. Govor koji pojede i nahrani se svim prethodnim govorčićima mržnje, rastući i debljajući se k’o dr Vojslav na Marićevom Happy- ju.
Godine su prošle pune muka. Napokon smo se po zemlji šetkali slobodno, al’ velike pamtili smo dane. Govor mržnje zameni tucanje kamena na Golom otoku, ali nam se šaljivi govorčići mržnjice neprimetno opet uvukoše u živote. Ovaj put malo drugačijem obliku, bili su nekako više lični: „Vidi mu frizure k’o u oba Halida!“, „Kakva ti je to seljačka cvetna haljina? Jel’ ’oćeš da pčele po tebi med skupljaju ili leptiri da se pare?“, „Vidi lika, nosi bele čarape i živi u ubeđenju da se crne čarape obuvaju samo kad si na tajnom zadatku ili sahrani!“...
Bio sam tad još sasma mali, ali se sećam tog života. Sećam ga se jer je bio lep i bezbrižan. Nikada nisam boravio u razvijenim zemljama zapada duže od par dana, ali sam nekako ubeđen da bi se život iz one Jugoslavije mogao porediti sa životom „vani“ danas. Opet u toj i takvoj Jugoslaviji iz semena je raslo i razvijalo se nezadovoljstvo koje danas urliče u našim razgovorima i razmenama mišljenja o svakoj sitnici i gluposti.
Zbog čega je raslo nezadovoljstvo?
Na to pitanje će teško ko dati tačan odgovor. Možda zato što smo nakrivo nasađeni, pa kad nam je sve potaman i kada lagodno živimo gledamo da to uništimo i pokvarimo, jer smo navikli da živimo u nemaštini, jadu i bedi.
Nebrojeno puta sam čitao komentare koji su prelazili u žučne rasprave pune mržnje da je komunizam za sve kriv, da je zabranjivao religiju, da nisu imali slobode...
Sudeći po većini komentara, komunizam je naročito bio surov prema crkvi i pravoslavnim vernicima, proganjajući ih kao Bog Đavola.
Tome u prilog bi mogla ići činjenica da su mene upisali u pionire bez da me je iko išta pitao, ali sa druge strane isto tako su me i krstili, čak i pre nego što sam pristupio redu pionira. Ispada da je u sudaru crkve i komunizma bilo 1:1. Obe frakcije su me prisvojile na isti način, bez da su sačekale da porastem i pitaju me da li pristajem.
Nešto ne znam, ispravite me ako grešim, da je bogoslovski fakulet Univerziteta u Beogradu prestajao sa radom za vreme komunizma. Veoma lako se može naći da je i prošli patrijarh Irinej, završio bogosloviju baš na tom fakultetu za vreme komunizma. Ne sećam se ni da su zatvarane crkve i manastiri ili da im je otuđivana imovina. Vernici su sve vreme imali i patrijarha. Sećam se i da je moja porodica sve to vreme slavila slavu. Činjenica je da to nije bilo popularno, moderno i društveno prihvatljivo kao danas i da ako si želeo da napreduješ i zajašeš koju od funkcija nije bilo poželjno da budeš viđen u crkvi. Potpuno isto kao i danas, samo obrnuto.
Što sve ovo pišem?
Pa preko ovog primera najlakše mogu da ukažem na poentu moga razmišljanja o fenomenu govora mržnje. Mišljenja sam da govor mržnje ne proističe iz stvarne mržnje prema nekome, nego iz straha za sopstveno dupe ili neznanja.
Danas su najglasniji mrzitelji komunizma upravo oni što su se onomad laktali i borili za položaj u komunističkom društvu. Oni koji su se svojevoljno odricali religije zarad lagodnog života, danas su najreligiozniji i to opet iz istog razloga, lagodnog života. Na našim prostorima se menjaju samo modni trendovi i ideali, podaništvo i grčevita borba za lične interese su konstante.
Tokovi vremena nam opet nanesoše rat. Krvav i prljaviji od svih dosadašnjih i bi šta bi. Lagodna vremena su prošla, a nekadašnje: „Dabogda ti zlatica u krompire stigla!“, zamenili su: „Nož, žica, Srebrenica!“, „Srbe na vrbe!“...
Dođe i era interneta, a sa njom i novi heroji našeg doba. Junaci koji, krijući se iza lažnih imena i slika, ne biraju reči i uvrede koje će da upute neistomišljenicima i drugačijima. Kao po pravilu su nepismeni, zatucani i ograničeni, „sve znaju“ i u „sve se razumeju“, ali su tu kada treba odbraniti svoju „istinu“ od onih „drugih“. Svoju istoriju su naučili ili sa desničarskih web stranica ili iz filmova novije produkcije o stradanju svog naroda, jer je ona bila skrivana i zataškavana za vreme komunizma. To što su oni bili jediničari i nisu pazili na času nema veze. Ne bi bilo zgoreg da se snimi par filmova o glagolima ili komparaciji prideva. Možda bi napokon naučili kad se „ne“ piše spojeno uz glagol i da ne razdvajaju „naj“, jer su izgleda komunisti i to zataškavali i krili kao najstrožiju tajnu od svih.
Naručito je interesantno to da su uvek prvi na braniku u odbrani svojih partija i vođa, po pravilu uzurpatora vlasti, ako bi ih neko nazvao lopovima, balvanima, primitivcima, seljačinama, prostačinama... E tada oni skreću pažnju na neprimereno ponašanje, pozivaju se na govor mržnje i kako to nije lepo.
Kad će ovo sve da se završi?
Sve dok razni Miloradi, Vučići, Marići, Vojslavi, zbabljeni kapetani bele tehnike, razni neznani šlj analitičari, samozvani novinari... baljezgaju sa nacionalnih, radosnih i roze frekvencija, NIKAD!
Pošto nema šanse da ćemo ikada evoluirati do te mere da osuđujemo „naše“ govornike mržnje, a sa sažaljenjem i podsmehom ignorišući gledamo „tuđe“, naša jedina nada za bolje sutra je novi rat. Samo ako bi nas napala bića iz druge galaksije i svi se našli u istom kazančetu. Možda bi tada ujedinili snage da spašavamo dupeta i zanemarili samo sopstvene interese i korist. Ono u šta sam siguran je to da bi nestalo ovih internet heroja. Svi bi se kao jedan zavukli u mišiju rupu, grejući se drhtanjem, jedan uz drugog...
S VEROM U NAGRADU I LOVU
ZA KONKURS SPREMAN
